Osrednja nova godina

Sa svakom novom godinom stiže i nova igra predviđanja šta se sve može desiti u narednih 12 meseci. Najbolji novinari FT veselo se prihvataju tog nezahvalnog zadatka početkom godine, a ovde možete videti njihove prognoze. Ozbiljno govoreći, najrazumniji pristup kad je reč o gledanju u ekonomsku kristalnu kuglu jeste da se napravi rezime prognoza o kojima postoji konsenzus, kao što je učinjeno u editorijalu FT, ili da se sprovede anketa u kojoj analitičari finansijskog tržišta izlažu svoja predviđanja, što radi Gevin Dejvis (Gavyn Davies), ukazujući uz to na najverovatnije scenarije koji bi mogli dovesti do drugačijeg razvoja događaja.

Većina očekuje osrednji ekonomski učinak - u anketi Konsenzus ikonomiksa (Consensus Economics) prosečna prognoza rasta svetskog bruto domaćeg proizvoda sledeće godine iznosi 2,8 odsto, što je nivo koji se u editorijalu FT s pravom naziva „podnošljivim“. U periodu oporavka posle teške krize rezultati bi zapravo trebalo da budu bolji. Ako nisu, to je znak da politika nije dobra. Uz inflaciju, koja je daleko ispod ciljnog nivoa svih najvećih centralnih banaka, postoje jaki argumenti u prilog tvrdnji da je monetarna politika, čak i tako labava kakva je kroz istoriju bila, i dalje previše restriktivna za ekonomske uslove u kojima smo se našli.

Imajući u vidu da se politike dve najvažnije centralne banke na svetu u ovom trenutku kreću u potpuno suprotnom smeru, ovogodišnji globalni rast mogao bi zavisiti od toga da li će Evropska centralna banka učiniti više da stimuliše globalnu potražnju nego što će američka Uprava federalnih rezervi, koja je prošlog meseca započela dugoočekivani ciklus pooštravanja monetarne politike, učiniti da je obuzda. Ovo razmimoilaženje će, naravno, biti podsticaj za ekonomije koje koriste dolar kao valutu da se zadužuju u Evropi, uz verovatan rast vrednosti dolara i pad vrednosti evra. O tome govori veliki broj prognoza. Manje pažnje se posvećuje kombinovanom efektu ovih dešavanja na ukupne monetarne uslove i globalnu potražnju.

Imajući u vidu da je proteklih godina Frankfurt bio prilično nevoljan da obezbedi dovoljan podsticaj čak i za evrozonu, teško da bi mogao da bude pouzdan pokretač za ostatak sveta. Prema tome, možda bi bilo zanimljivije razmotriti naredne korake koje bi mogao da preduzme Fed.

Tim Duj (Tim Duy), analitičar FT koji prati ovu instituciju, misli da će 2016. godine američka centralna banka podići kamatne stope za ceo procentni poen. (On takođe misli da će ekonomski uslovi opravdati takav potez - ali tabele kojima pokazuje da nema znakova recesije niti usporavanja privrednog rasta takođe pokazuju da takvih znakova nije bilo ni pre prethodne recesije.) To se otprilike poklapa sa procenama samih zvaničnika Feda. Duj očekuje da će Fed podizati stope na svakom drugom zasedanju, ali tržišne vrednosti, kako pokazuje jedna od tabela, nagoveštavaju da je to malo verovatno.

Kako je Gevin Dejvis napomenuo jednom prilikom, čak i tržišne kamatne stope predviđaju više referentne stope Feda od onih koje na kraju dobijemo - osim kad pooštravanje već počne i stope rastu brže nego što to tržišta očekuju.

Biće zanimljivo videti kako će se menjati stav finansijskih zvaničnika ako, nasuprot njihovim očekivanjima, inflacija ostane tvrdoglavo ispod ciljne vrednosti. Pretpostavljam da će to biti znak da je ekonomija postala, ili je uvek i bila, manje restriktivna nego što su oni mislili. Da li će onda ostati dosledni politici pooštravanja? Ili će promeniti kurs i ponovo spustiti stope, kao što je morao da učini potpredsednik Feda Stenli Fišer (Stanley Fischer) dok je bio guverner Banke Izraela 2011. (i kao što su morale da učine švedska Riksbanka i ECB)?

Ako je ovakav preokret tako malo verovatan kako se misli, trebalo bi da naglasimo da je politika Feda da u narednim mesecima i godinama uspori rast potražnje u SAD (pa prema tome i u svetu). To je sastavni deo modela koji opravdava rast kamatnih stopa i po njemu je takav potez neophodan da bi se zauzdao previše snažan rast s kojim ekonomija ne može da se nosi bez neprihvatljive inflacije. Na taj način, zahvaljujući Fedu, globalni rast potražnje biće niži nego što bi inače bio.

Da li će to biti veliki problem? Prilično veliki, ako svetska ekonomija nastavi da tavori znatno ispod svojih mogućnosti. Setimo se da je globalna kriza bila kriza zajmova i dugova. Drugim rečima, dato je više finansijskih obećanja nego što je privredni rast mogao da ispuni. Panika i greške u politici koje su usledile dodatno su proširile jaz između svetske ekonomske proizvodnje i stope koju su implicitno zahtevala sva ona obećanja koja su data u periodu procvata. Iz tog razloga oporavak nije ispunio očekivanja.

Ako potražnja ne uspe da ubrza tempo globalnog rasta, taj jaz će i dalje postojati, a verovatnije je da će se problem rešavati alternativnom metodom restrukturiranja duga. Prema tome, možda je najbolji način da se pripremimo za 2016. taj da pročitamo autorski članak Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart), koja predviđa da će ovo biti godina državnih bankrota. Tako se završava saga o Portoriku, da pomenemo samo jedan slučaj. O mnogim drugima govori Robin Viglsvort (Robin Wigglesworth).

Martin Sandbu