Ogroman račun za borbu protiv klimatskih promena

Ova kolumna je prošlog meseca pozitivno ocenila Pariski samit o klimatskim promenama, tumačeći ga kao znak da su zemlje i njihovi lideri rešeni da se uhvate ukoštac s globalnim zagrevanjem, što je u vezi sa sve većom mogućnošću da se pomoću tehnologije ne samo smanji oslobađanje štetnih gasova već i da se na tome ostvari profit.

Kolumna je i treći argument koji govori u prilog zaključku da je svet stvarno namerio da zasuče rukave u pogledu zagrevanja izazvanog ljudskim delovanjem - ekonomski troškovi i poslovne prilike koje sa sobom nose klimatske promene sada su jednom zasvagda na radaru ekonomske elite.

Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), profesor ekonomije na Harvardu, koji je prethodno bio glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, u svom poslednjem autorskom članku iznosi podrobne dokaze da ekstremni vremenski uslovi negativno utiču na privredni rast.

Njega bi trebalo čitati zajedno s kritikom knjige Vilijama Čestera Džordana (William Chester Jordan), koju je Ejmi Dejvidson (Amy Davidson) objavila u Njujorkeru (New Yorker) o trogodišnjoj Velikoj gladi, koja je počela pre tačno 700 godina i bila izazvana klimatskim promenama.

Sve ovo čini da najnovije ekonomske procene ogromnih troškova klimatskih promena nesmanjenog intenziteta, kojima smo se bavili u ranijim kolumnama, budu manje šokantne, ali ne i manje zastrašujuće.

U istraživanju nešto pozitivnijeg tona, koje ipak dolazi do istog zaključka, Tajler Kauan (Tyler Cowen) ukazuje na najnoviji naučni rad za čije potrebe je analizirano milijardu tvitova kako bi se dokumentovalo da su ljudi manje srećni kad temperature porastu iznad 21 Celzijus.

Šta nam je činiti?

Ader Tarner (Adair Turner) ponovo izlaže činjenice koje smo mnogo puta ponovili u ovoj kolumni - velika ulaganja su potrebna da bi se klimatske promene stavile pod kontrolu, ali se ona mogu priuštiti jer donose profit. Da bi se ispunila obećanja iz Pariza, potrebno je do 2040. izdvojiti 68 biliona (68.000 milijardi) dolara za ulaganja koja imaju veze sa energijom; da bi se ograničio rast temperature na dva stepena Celzijusa bilo bi potrebno nešto više - 75 biliona (75.000 milijardi) dolara. To je godišnja proizvodnja svetske privrede; ukoliko to podelimo na 25 godina, potrebna ulaganja iznosila bi oko četiri odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda. To jeste mnogo - ali ukupna bruto akumulacija kapitala već čini 22 odsto BDP za ceo svet.

Tarner argumentovano ukazuje na strateški izazov - a to je kako preusmeriti relativno mali deo (ali veliki iznos) ulaganja prema obnovljivim izvorima energije i učinkovitijoj potrošnji energije. On predlaže da se u ove svrhe izdvoji dodatnih 14 biliona (14.000 milijardi) dolara tokom 25 godina, koji bi se delom obezbedili tako što bi se uložilo šest biliona (6.000 milijardi) dolara manje u projekte koji imaju veze s naftom, gasom ili ugljem. Ukoliko ovih šest biliona tokom četvrt veka uporedite s procenom MMF da će fosilna goriva dobiti efektivne subvencije u vrednosti od pet biliona dolara svake godine, onda postaje jasno koliko bi lako bilo ostvariti ovakvu promenu. MMF je u pravu, naravno, da bi pravi način da se ovo postigne bio da se ugljeniku odredi adekvatna cena.

Dakle, opet dolazimo do politike: kako prevazići inerciju i otpor? Moralni imperativ izražen u mnogim tekstovima na koje sam vas uputio u ovoj kolumni dovodi nas tek dotle. Kristofer Flavel (Christopher Flavelle) nam izlaže nedavne psihološke studije kao dokaz da nam ni moralisanje ni zastrašivanje neće pomoći da odnesemo pobedu nad skepticima u pogledu klimatskih promena. Mnogo je jednostavnije i delotvornije usredsrediti se na ekonomske prednosti klimatskih strategija, koje je Ben Ho nedavno izneo u svom članku, zalažući se za subvencionisanje solarne industrije. Verni čitaoci mora da su primetili da ova kolumna prilično redovno piše o optimizmu koji uliva tehnologija i vezi između energije koja oslobađa manje ugljenika i porasta materijalnog životnog standarda. Nameravamo da i dalje to činimo.

Martin Sandbu