Postoji verovanje duboko ukorenjeno u narodu da se zlo ne prenosi samo rečima, već i zlim ili ”urokljivim” pogledom.
Naime, veruje se da zavidne i zlobne osobe mogu da se pretvaraju da se nečemu dive ili da nešto hvale, a u stvari žele sve suprotno od onoga što govore, pa tu svoju zlobu iskazuju zlim pogledom ili neiskrenim rečima, iz čega proizilazi urok.
Najčešće ružni zavide lepima, siromasi bogatima, bolesni zdravima, nesrećni srećnima i eto mesta i posla urokljivim očima, pa se zato uroka plaše i deca i odrasli. Ali, ne mora neko da bude zloban pa da ima urokljive oči ili reči. Prema narodnom verovanju u svakoj reči hvale i divljenje, u svakom umilnom ili u zlom pogledu krije se moć uroka.
Čak se i danas, kada su kultura, nauka i tehnologija postigle veliki napredak, često može videti borba pojedinaca protiv uroka. Najčešće se to događa kada se neko hvali kako mu poslovi dobro idu, kada se neko nečemu divi, ili kada neko priča kako mu je porodica zdrava, onda on obično kucne u drvo i kaže: Da ne čuje zlo! ili kaže: Pu, pu! Da ga ne ureknem.
U drvo se kuca zato da zlo ne čuje reči hvale i zato da eventualni urok pređe ne drvo. Svi ovi rituali imaju za cilj da neutrališu jačinu urokljivog pogleda i urokljivih očiju i na taj način spreče urok.
Pored kuckanja, pljuckanja i ”čarobnih reči”, najbolji način za sprečavanje uroka su amajlije. Njihova glavna funkcija je da skrenu pogled urokljivih očiju, jer se one obično prvo zaustave ne nekom smešnom ili strašnom predmetu ili nekoj upadljivoj boji.
Ti smešni ili strašni predmeti (lutkice, kosti nekih životinja…) i upadljive boje (crna, koja predstavlja đavola, bela, koja je simbol brašna i crvena- koja predstavlja ljutinu) stavljaju se na razne načine na one koje treba zaštititi od uroka. To su najčešće mala deca, neveste ili stoka, pa se tako nekada u prošlosti dešavalo da neko osušenu lobanju natakne na visoku motku negde na imanju blizu stoke, kako bi se urokljiv pogled prvo na njoj zadržao i izgubio svoju urokljivu moć.
Veruje se, takođe, da malom detetu ne treba nikako reći da je lepo, već ga treba malo pljucnuti i reći mu da je ružno. Majke, da bi sačuvale svoju decu od urokljivih pogleda, vezuju mu za kapicu neki predmet: srebrnu paru, glogov trn, zub uginule životinje ili traku živih boja kako bi se urokljive oči zadržale na tim predmetima i ne bi uspele da nanesu štetu detetu.
Isto tako, kada ide negde sa malim detetom, majka izvrne nešto od detetove odeće, nagari ga malo između obrva i vikne u odžak: Kada se i odžak urekne, onda se i moje dete ureklo!