Ona se nekada visoko kotirala, na primer pesme „Barbara“, „Mostarske kiše“, „Ne daj se, Ines“... Trudili smo se da ih znamo što više, da šarmiramo devojčice, a sada je to postalo dosadno
Zorana Dašića publika uglavnom poznaje kao Dašu iz popularne grupe Legende, međutim, malo njih zna da je ovaj muzičar pored toga i pesnik, satiričar, član Udruženja književnika Srbije i dugogodišnji urednik na Radio-televiziji Srbije.
O svom daru za pisanje poezije, kao i o stanju u kulturi, Daša govori pred novi nastup benda 22. februara u Sava centru.
- Mnogi me znaju samo kroz pesme za Legende, međutim, već skoro tri decenije pišem poeziju i izvan svog benda. Do sada sam objavio tri zbirke. Čak i moji prijatelji, koji me dugo poznaju, iznenade se kada pročitaju neke od mojih pesama i satira.
Koje teme obrađujete?
- U knjizi „Točak života“, u stvari zbirci pesama, to nije knjiga, ne volim da je tako nazovem jer danas svi pišu knjige, nisu samo Legende. Tu ima pesama koje mi nikada nećemo pevati. Najčešće najkvalitetnije pesme publika ne zna. Obično prolaze lakše pesmice koje brzo ulaze u uši, prihvatljivije su za široke mase, bez nekih mudrosti. Za Legende su poznate teme života, ljubav, prolaznost života... Bavim se i socijalnim temama kao što je „Molitva druga“. Satire volim da pišem jer su moderne teme, sadašnja politika. Dajem sebi za pravo da kao umetnik dam neki svoj glas. U pesmi „Atlantida“ dotičem se najvišeg vrha vlasti, a kada pročitate njene stihove, kazaće vam se i o kome.
Pored tri zbirke koje ste objavili, postoji i disk s govornom poezijom. Kako je prošao kod publike?
- To je moj pokušaj da se vratim u ono staro vreme kada se poezija visoko kotirala kod nas klinaca, poput pesama „Barbara“, „Mostarske kiše“, „Ne daj se, Ines“... Toga više nema. Sa padom čitanja kod mladih, došao je i taj krah u kulturi. Mi smo se trudili da znamo što više pesama, da šarmiramo devojčice, a sada je to postalo sramota, dosadno, smešno.
Kako se boriti protiv toga?
- Važno je da se to u kući neguje. Mi imamo više od 2.000 knjiga u kućnoj biblioteci. I žena i ja pišemo. Ali džabe kad svi drugi žele da nas naprave glupim Amerikancima jer što si gluplji, lakše je upravljati tobom. Pisanjem se ne bavim zbog para, to je više neka moja želja da ostavim trag. I dalje sam jedan mali provincijalac koji je željan pohvale, provincijalac sa Bežanije, sad i iz Žarkova (smeh).
Šta danas preovladava?
- Vrlo nepažljivo se ponašamo prema kulturi. Ako hoćeš da ubiješ narod - ubij kulturu. Mi smo porobljeni na sve načine, i ekonomski i politički. Ostaje nam samo ta kultura koja je već na staklenim nogama. Bili smo 500 godina pod Turcima i da nije bilo gusala i epske poezije, ne bismo sada bili ovo što smo. One su nas sačuvale, naš identitet, samobit. Bojim se da sada stiže slična situacija.
O svom daru za pisanje poezije, kao i o stanju u kulturi, Daša govori pred novi nastup benda 22. februara u Sava centru.
- Mnogi me znaju samo kroz pesme za Legende, međutim, već skoro tri decenije pišem poeziju i izvan svog benda. Do sada sam objavio tri zbirke. Čak i moji prijatelji, koji me dugo poznaju, iznenade se kada pročitaju neke od mojih pesama i satira.
Koje teme obrađujete?
- U knjizi „Točak života“, u stvari zbirci pesama, to nije knjiga, ne volim da je tako nazovem jer danas svi pišu knjige, nisu samo Legende. Tu ima pesama koje mi nikada nećemo pevati. Najčešće najkvalitetnije pesme publika ne zna. Obično prolaze lakše pesmice koje brzo ulaze u uši, prihvatljivije su za široke mase, bez nekih mudrosti. Za Legende su poznate teme života, ljubav, prolaznost života... Bavim se i socijalnim temama kao što je „Molitva druga“. Satire volim da pišem jer su moderne teme, sadašnja politika. Dajem sebi za pravo da kao umetnik dam neki svoj glas. U pesmi „Atlantida“ dotičem se najvišeg vrha vlasti, a kada pročitate njene stihove, kazaće vam se i o kome.
Pored tri zbirke koje ste objavili, postoji i disk s govornom poezijom. Kako je prošao kod publike?
- To je moj pokušaj da se vratim u ono staro vreme kada se poezija visoko kotirala kod nas klinaca, poput pesama „Barbara“, „Mostarske kiše“, „Ne daj se, Ines“... Toga više nema. Sa padom čitanja kod mladih, došao je i taj krah u kulturi. Mi smo se trudili da znamo što više pesama, da šarmiramo devojčice, a sada je to postalo sramota, dosadno, smešno.
Kako se boriti protiv toga?
- Važno je da se to u kući neguje. Mi imamo više od 2.000 knjiga u kućnoj biblioteci. I žena i ja pišemo. Ali džabe kad svi drugi žele da nas naprave glupim Amerikancima jer što si gluplji, lakše je upravljati tobom. Pisanjem se ne bavim zbog para, to je više neka moja želja da ostavim trag. I dalje sam jedan mali provincijalac koji je željan pohvale, provincijalac sa Bežanije, sad i iz Žarkova (smeh).
Šta danas preovladava?
- Vrlo nepažljivo se ponašamo prema kulturi. Ako hoćeš da ubiješ narod - ubij kulturu. Mi smo porobljeni na sve načine, i ekonomski i politički. Ostaje nam samo ta kultura koja je već na staklenim nogama. Bili smo 500 godina pod Turcima i da nije bilo gusala i epske poezije, ne bismo sada bili ovo što smo. One su nas sačuvale, naš identitet, samobit. Bojim se da sada stiže slična situacija.
Atlantida
Brod od papira pun davljenika,
more se cepa, ko žipon para,
mornari slave lik pobednika
čudnog li broda, čudnih mornara.
I svi su slepi od uzbuđenja
kad u daljini gledaju dugu,
eto vam, kažu, novog rođenja
za voz do raja daruju prugu.
Od vas saradnju tražimo laku,
na ovaj svet ste i došli goli
za vas je dobro da ste u mraku
na jakom svetlu glava zaboli.
O dobri bože, podaj mi snage
da se iskrcam sa ovog broda,
gde se još svojom glavom misli
gde se još uvek uspravno hoda.
O Legendama
NE ZNAM DOKLE ĆEMO IZDRŽATI
Legende ipak i dalje opstaju i pune hale?
- Ne znam dokle ćemo izdržati. Mi smo jedna od retkih grupa koja se trudi da zadrži našu kulturu, tradiciju u zvuku i muzici uopšte. Ali mi se to već čini kao rat s vetrenjačama.