Mnogi su mi govorili da se dugogodišnje veze obično ne završe slavno, ali nikada nisam želela da mislim o tome.
Volela sam ga, bila sam sigurna da će on biti moj muž, otac moje dece, ali onda su se stvari preokrenule.
Verovatno odmah pomišljate da me je prevario sa drugom, da sam ja našla nekog, da smo se posvađali ko zna zbog kakve krupne stvari... ali ništa od toga.
Moja ljubav je jednostavno počela da se gasi. Ne osuđujte me odmah, sačekajte da čujete razloge.
Upoznali smo se na fakultetu, zajedno smo studirali, zajedno i diplomirali a onda su se kockice spojile.
Da se razumemo odmah, nisam od onih razmaženih devojaka koje su željne pažnje, koje ništa ne mogu same. Ja sam od onih koje će da se bore do kraja, koje mogu sve, koje će učiniti mnogo da se on ne oseća zapostavljeno, ali od njega to nisam mogla da očekujem.
Tačnije, u prve 3 godine naše veze sve je bilo sjajno. Voleli smo se mnogo, provodili zajedno divne trenutke a onda se opustio. Verovatno se momci opuste kada shvate da ih devojka toliko voli pa pomisle da i ne moraju više da se trude. Verujte nije tako, za sve je potrebno dvoje!
U trenutku kada sam shvatila da je stiglo vreme njegove sigurnosti, počela sam još više da se borim. Nisam želela da nam veza pređe u onu čudnu naviku, da se udaljimo i slično. Trudila sam da mu budem što bolja, u svakom trenutku sam bila spremna za sve što je u vezi njega. Čak sam zapostavljala i svoje obaveze, svoje društvo, porodicu, neka svoja uživanja, išla sam sa njim na utakmice, dolazila sa posla kod njega, brinula kada je prehlađen, sve...
A onda kada ga zamolim da se on dođe kod mene u stan, kada ga zamolim da idemo negde, uvek sam dobijala odgovor: ''mrsko mi, dođi ti kod mene, bićemo u stanu'' i slično, a nikada mu nije bilo teško da izađe sa svojim društvom, da završava sve svoje obaveze. Osećala sam da me stavlja u drugi, pa čak i treći plan.
Sve je to trajalo 3 godine a ja sam lagano padala u depresiju. Shvatila sam da sam zapostavila sve a da on ne primećuje da kod nas nešto ne valja. Moje reči nisu dopirale do njega, plakala sam i molila ga da se promeni nešto ali on je smatrao da nema potrebe za tim, da je kod nas sve u najboljem redu.
Da, njemu je bilo odlično a ja sam postajala sve nervoznija, rastrzanija i depresivnija. Gledala sam ljude oko mene kako su srećni a ja ne pamtim kada sam se smejala.
Onda sam počela da mu govorim šta nije u redu i uvek bismo se svađali. To je postajalo sve češće. Ja bih govorila, on me ne bi slušao, osećala bih se kao da pričam zidovima, a onda bi se posvađali. Sve je bilo previše mučno za mene, nisam znala šta da uradim a da on vidi da imamo problem i da ja ne mogu više da sve usmerim ka njemu a da nemam povratne informacije.
A onda sam jednu noć sela i dobro razmislila. Ne želim da ga izgubim, ne želim svih 6 godina da bacim tek tako ali ne mogu ni da se trudim sama. Treba mi osećaj voljenosti, podrške, da jednostavno osećam da je tu, ali ja ništa od toga nisam imala.
Donela sam odluku! Raskinuću! Pozvala sam ga sledećeg dana, naravno, opet sam morala ja da odem njemu ''na noge''. Skupila sam snage, rekla mu da ne mogu više. Trgao se, nije mogao da veruje šta čuje ali ja nisam odustajala od svoje odluke. Bilo mi je teško, srce mi je pucalo, ali nisam mogla dalje. I dalje nije verovao, zamolio me je da odem i da razmislim još jednom, obećavao da će se sve promeniti, da će biti bolje.
Ok, možda i hoće, ali gde je bio sve ovo vreme? Kako ništa nije video? Nema veze, popustila sam još jednom i rekla mu da idem ali da ćemo da se čujemo za nekoliko dana. Molio me u suzama da dobro razmislim, obećala sam.
Nije prošlo par dana, banuo je na moja vrata. Još jednom smo lepo popričali, još jednom sam mu predočila sve probleme i ono što me muči u nadi da je nešto shvatio za ove dane i da ima rešenje. U trenutku kada sam mu rekla da je razmažen i samoživ, razbesneo se i izašao iz stana. Ta reakcija je bila moja definitivna odluka. Kada sam shvatila da ne može da prihvati kritiku i ono što mene muči, znala sam da se ništa neće ni ispraviti.
Teško mi je bilo ali kada me posle nekoliko sati pozvao rekla sam da sam donela konačnu odluku. Možda nas život nekada opet spoji, nikada se ne zna... Volim ga i dalje ali ne mogu da budem u vezi u kojoj se osećam toliko usamljeno, u kojoj nemam podršku niti osećaj da me neko voli.
Tražio me danima ali nisam popuštala. Okrenula sam se svom životu, završavala sve svoje obaveze, ponovo se družila sa ljudima i ponovo nabacila osmeh. Osetila sam se rasterečenije. Naravno, postojali su, i dalje postoje trenuci u kojima me uhvati tuga ali borim se protiv toga. Nikada nisam mogla da zamislim da ćemo ovako da završimo ali izguraću.
Ono što želim da vam poručim je da koliko god volite neku osobu, sebe volite više! Nikada ne zapostavljajte svoju porodicu i prijatelje zbog nekog ko će vam možda kroz neko vreme okrenuti leđa ili vas jednostavno stavljati u drugi plan. Moja sreća je što oko sebe imam divne ljude koji su me i posle svega, posle toga što sam ih toliko zapostavila, odmah prihvatili oberučke i trude se da osetim njihovu ljubav ali i zaboravim što pre na ovu neslavnu.