Moji su za mene kovali planove, hteli su da budem neko i nešto, da nastavim njihovim stopama, a ja ih nisam hteo razočarati, govori na početku svoje priče Damijan N. (28) poreklom iz Banja Luke.
U Minhenu su mu roditelji dali ključeve od stana kao poklon za 18. rođendan. Od njega su tražili samo da ih ne razočara i da ne krene stranputicom, i da im jednog dana donese fakultetsku diplomu.
Realna činjenica bila je da ja i nisam bio neki student, flaša pića mi je bila milija od knjige. Jednostavno sam više voleo lumpovati nego sedeti sa knjigom u ruci i učiti. Koristio sam svoje besno auto i dobar izgled da se promovišem po nemačkim diskotekama. Mislio sam, svet mi je na dlanu. Ne može mi niko ništa. Zaista sam živeo život punim plućima. Roditelji su me povremeno obilazili, a ja sam retko u Bosnu išao; ne pamtim kad sam u rodnom kraju proveo bar dva dana. Tek kad me je naterala nevolja, u Bosnu se zaklinjem. Tu sam, konačno, našao lek za svoje tegobe, nastavlja Damijan.
Sve je počelo pre nepunih šest godina. Nakon jedne žestoke pijanke, Damijan je završio u bolnici na ispumpavanju želuca.
Gurali su mi sondu u želudac i ispirali me, jer sam zadobio trovanje alkoholom. A voleo sam popiti više nego hleba se najesti.
Ta "čašica" i prvi medicinski tretmani bili su presudni da se počne bistriti u mojoj glavi. Zaista sam bio odlučio da se trznem, okrenem budućnosti, roditeljima. Počeo sam menjati dotadašnji način življenja, bolje reći ludovanja, iz korena.Nažalost, bilo je kasno.
Ni u snu nisam mogao pomisliti da mi je stradala jetra; alkohol je počeo nagrizati. Prvi simptomi bili su osip na licu. Sićušne crvene tačkice, slične bubuljicama. Ni najbolji dermatolozi, ni najskuplji losioni i kreme nisu pomagali. One su se širile, svrbile, krvarile… Vremenom su se počele spuštati prema vratu. Počele su opadati i dlake sa tela. Dlanovi su postajali sve crveniji, bubuljice prerasle u prištiće i ubrzano su osvajale svaki deo njegovog tela.
Za momka, koji je sebe smatrao lafom, možete misliti kakav je to bio šok! Imao sam osećaj da sam gubavac. Ljudi te zagledaju, mnogi su me počeli izbegavati. Čak je i devojka Višnja, s kojom sam bio u ozbiljnoj vezi, izbegavala poljupce. Pravdala se da me ne povredi, a duboko u sebi sam znao da joj se gadim. Naravno, zahladili smo odnose.
Možda najznačajniji i najsretniji trenutak za Damijana bio je onog dana kada su dermatolozi, nemoćno slegajući ramenima, digli ruke od dotadašnjih terapija i zatražili specijalističke preglede. Nalazi su ukazivali na akutnu insuficijenciju jetre.
U tim trenucima već sam bio u ranama; za lekare možda rešiv slučaj, ali za moju psihu to je bio ogroman teret. Bio sam očajan, plakao kao dete, proklinjao dan kada sam popio prvu čašicu alkohola, od besa i neke muke u tim krizama razmišljao sam o najgorem.
Propisani medikamenti su, za njega, nedopoustivo sporo delovali. Dan mu je bio godina; meseci večnost. Kaže, da su možda zaustavili širenje fleka i njihov svrbež, ali ih nisu iskorenili.Novi šok je doživeo kada je saznao da se propisana terapija preventivno preporučuje i koristi protiv edema na mozgu.
Kako jetra nije bila u stanju da vrši prečišćavanje kao nekad, otrovne materije su dospevale do krvotoka, trujući kompletan organizam. Tek tad sam se uhvatio za glavu, plašeći se svakog novog dana, minute… Mogao sam samo jedno jutro da se ne probudim, ili još gore, da se probudim – šlagiran. Ostatak života trebao sam provesti pijući preventivne lekove, koji mi zapravo nisu pomagali u potpunosti, već su me štitili od infekcija, edema, potpunog otkazivanja jetrene funkcije…
Skoro šest godina, Damijan je redovno trošio lekove i odlazio na na kontrolne preglede. Promenio je 30-tak lekara i isto toliko medicinskih ustanova širom Nemačke, Švajcarske, Francuske… Isflekano telo i oštećena jetra nisu davali znake smirenja, niti pomaka.
Jedino rešenje bila je transplantacija jetre, koja se odgađala zbog mog izmorenog organizma. Imao sam osećaj da sam otpisan i da je samo pitanje vremena kada ću završiti sa ovozemaljskim životom, te koliko dugo će trajati moj put iz ovog pakla.
Pomogla mu dr Šuhreta
Nije previše bio optimista kada su mu pre nešto više od dva meseca preporučili tretmane i terapije sarajevske dr. Šuhrete Trobradović. Na sarajevski aerodrom je sleteo zamaskiran kapom i nekom, kao fol, trendovskom maramom oko vrata.
Tretmani koji su mi vratili zdravlje, volju, pa ako hoćete i identitet trajali su neka dva meseca. Za to vreme sam pio čajeve koje mi je pripremala dr. Trobradović i mazao se njenim mineralno-enzimskim kremama. Bilo je tu još nekih, meni nepoznatih alternativnih metoda. I zaista ožiljci su se povukli. Na kontrolnim pregledima u Minhenu lekari su se iznenadili. Dva puta su ponavljali nalaze, jer je moja jetra bila preporođena; radila je “punim kapacitetom”.
Ovoj ću ženi do kraja života biti zahvalan, jer mi je vratila identitet i mogućnost da se vratim normalnom životu. Nešto sam i naučio. Zdravlje i sreća su u urednom životu, a ne u alkoholu, lumperajkama, rasipništvu, lepoti, rekao nam je na kraju Damijan N.
"Iako sam ja pre svega lekar zvanične medicine, moram reći da ta medicina nije uvek poželjna za rešavanje ovako komplikovanih slučajeva. Kod Damijana je jetrena funkcija bila na minimumu rada, i organizam se sam nije mogao braniti ni izboriti sa navalom opasnih i smrtonosnih simptoma. Lečenju je trebalo pristupiti krajnje oprezno i nežno, da se jetra, kao jedan od važnijih, a osjetljivijih organa u ljudskom telu ne bi dodatno iritirala. Potpuno biljnim čajevima izvršena je blaga dezinfekcija organizma, čišćenje jetre i detoksikacija krvi. Površinske rane na koži sanirane su specijalnim kremama, a čitavom serijom alternativnih metoda, Damijanovo stanje je potpuno stabilizirano", ukratko objašnjava doktorka Šuhreta.
(stariportal.net)