(FOTO) SRBIN NOMAD PRED VRATIMA GROTLA: Izazivao vulkan u Indoneziji, ali adrenalin nema cenu!
"Zamisli kad dođeš negde, a ne vidiš kraj! Ne znaš čemu da se nadaš. Čučim tako jedno pet minuta, razmišljam, pa krenem dalje. Onda me vrate pesak i kiša. Pa opet nastavim. Adrenalin me je šibao i terao napred"
Ovako za Kurir opisuje svoj neverovatan uspon na aktivni vulkan Rinjani u Indoneziji, Stefan Simonović (26), student mašinstva iz Beograda koji je sa rancem na leđima i fotoaparatom u rukama - proputovao pola sveta.
" U mokrim patikama bio sam 24 časa, mahao sam rukama i nogama da mi proradi cirkulacija. Prsti su počeli da me bole, koža mi je smekšala... Najgore mi je bilo poslednja tri sata spusta, nisam znao da li da se izuvam ili da nastavim u patikama. Ali, adrenalin me je šibao i terao napred", zadovoljno priča Stefan i dodaje da je ukupno četvoro ljudi krenulo iz kampa da pređe neverovatnih 3.726 metara, ali samo je uspeo da se popne na vrh.
Vulkan Rinjani je aktivan i poslednji put je eruptirao u novembru prošle godine, a celo selo u Lavang je u pepelu, a meštani nose maske.
"U selu sam bio jedan dan, na šta god da se nasloniš - prljav si od pepela. Za turiste je zabranjen ulazak, ali sam uspeo da uđem sa jednim lokalcem. Iskreno, jedva sam čekao da se vratim i jedem, riba mi nikada nije bila slađa", opisuje svoje uzbudljivo putovanje Simonović.
Ovo je Stefanov šesti aktivni vulkan, a putovanje je trajalo punih15 sati. Iako je Simonović svetski putnik, koji je navikao da spava pod vedrim nebom i prevazilazi fizičke i psihičke prepreke, kaže da je ovo iskustvo za njega bilo nešto najteže, ako ne i najrizičnije što je uradio u životu.
"Uspon do kampa koji se nalazi na 2.600 metara nadmorske visine traje oko šest sati pešačenja po različitom terenu od blata, peska, zemlje koju je voda iskopala i sve to naravno po kiši i jakom vetru. Tu smo prespavali i u dva sata je trebalo da krene uspon, međutim svi su odustali zbog lošeg vremena", prepričava samo za čitaoce Kurira svoju avanturu Stefan, koji se u Indoneziji nalazi već više od dva meseca. Iako su drugi posustali zbog vremenskih uslova, ovaj hrabri mladić odlučio je da sam krene dalje.
"Hteo sam da idem sam sa vodičem, ali ni on nije hteo, pa je poslao nosača stvari da krene sa mnom. Na početku je sve krenulo normalno bez kiše, ali sa malo vetra. Nosač je zastao da se odmori posle sat i po vremena uspona, a ja nastavio lagano ispred, prema vrhu . Ispostavilo se da nije mogao da izdrži i krenuo sam sam - priča ovaj avanturista i nastavlja:
"Hodao sam po ivici širokoj jedva dva metra po mraku, ledenoj kiši, vetru i sevanju munja. Još sam nosio i stativ od fotoaparata na leđima, kao gromobran. Vidljivost je bila oko tri metra, u nekim trenucima sam gasio lampu kako bih video ispred sebe, jer su mi oblaci smetali da vidim šta se nalazi ispred i gde je zaista staza."
Stefan Simonović priznaje da je par puta hteo da odustane, jer se vreme pogoršavalo, nije video gde je kraj ili koliko mu je puta još ostalo.
"Odlučio da idem do kraja po svaku cenu i na kraju sam uspeo! Napravio sam četiri fotografije, jer bi sve preko toga bilo zbog kiše rizično za opremu, ali i za mene, jer sam već dovoljno promrzao. Još uvek ne znam da li je ovo bio najgori ili najlepši dan u mom životu. Oborio sam svoj rekord sa 3.000 metara na 3.726 , ali kad znam kroz šta sam sve prošao, onda to ima još veći značaj za mene - priznaje ovaj svetski putnik.
Stefan se na ovakav nomadski način putovanja odlučio zahvaljujući kolegama fotografima čiji rad prati.
"Jedan od njih je Stiv Makuri. U velikoj meri uticala je i moja strast prema portretima ljudi. Znatno drugačijih od onog što imamo priliku da vidimo, portreti koji nestaju a to niko ne primećuje.
Mladi fotograf novac za ova putovanja obezbeđuje od fotografisanja. Naime, preko godine radi kao fotograf za firmu koja se bavi fotografisanjem svadbi i proslava. Takođe, kao fotograf radi i u jednom beogradskom noćnom klubu, a slika i hranu za ugostiteljske objekte.Njegovo prvo ovakvo putovanje bilo je pre nekoliko godina u Indiju.
"Ta zemlja me je oduševila, a i izdvojila iz mase fotografa. Putujem sam iz više razloga. Teško je naći nekog kome je ovaj način putovanja zanimljiv, ko može da izdvoji tu sumu novca, koja u suštini i nije velika (ili nekog ko želi da sačuva novac za ovako nešto, da se odrekne nekih stvari zarad putovanja) i ko može da izdvoji mesec - dva za ovakvu avanturu. Naravno, uvek se mogu naći opravdanja, ali tvrdim da ukoliko čovek želi nešto dovoljno jako, uvek može da nađe način da to i ostvari!"
Zemlje iz Stefanove perspektive:
Indija - zemlja kontrasta. Specifična zbog svoje različitost i tradicije koja se ne menja vekovima. Sećam se pređenih 10.000 kilometara vozom, najnižom klasom kako bih se poistovetio s lokalnim stanovništvom i osetio njihov način života.
Burma - zemlja divnih ljudi i prelepih budističkih hramova.
Kambodža - poseta Angkor Vatu u Sijem Reapu je nešto što ostavlja bez daha. Logor u Penom Penu gde je vojska crvenih Kmera odvodila i zlostavljala lokalno stanovništvo.
Tajland - raj za turiste koji žele da uživaju u prelepim plažama na jugu i divnoj prirodi na severu zemlje.
Vijetnam - Sve što čovek može da poželi može naći tu - i moderne gradove, romantična mesta, divnu prirodu.
Etiopija - prva Afrička zemlja koju sam posetio. Mentalitet stanovništva se mnogo razlikuje od mentaliteta stanovnika azijskih zemalja. Pamtim plemena na jugu zemlje. Pravoslavne crkve građene u stenama. Danakil depresiju koja je na 100 metara ispod nivoa mora, gde se nalaze dva aktivna vulkana. Slano jezero.
Indonezija - zasad prelepa zemlja. Kad završim svoje putovanje, imaću potpun utisak.