Cica Perović je rođen je 6. maja 1926. u Kragujevcu. Filmsku karijeru započinje ulogom Marka u filmu ''Njih dvojica'' iz 1955. Iste godine pojavljuje se i u filmu ''Šolaja'. Pamtimo ga po ulogama i u ostvarenjima kao što su - "Povratak Otpisanih", "Paviljon 6", "Zimovanje u Jakobsfeldu", "Salaš u malom ritu"... Preminuo je, neposredno pred svoj pedeset i drugi rođendan, 2. maja 1978. u Beogradu.
Uemotivnoj ispovesti koju je dao davne 1975. godine ispričao je o svim gorčinama glumačkog posla. Ispričao je kako je teško biti slobodan umetnik, o tome šta je naučio putujući kroz Indiju i koja je to mora koja ga svakog jutra vraća u stvarnost.
Perović započinje priču o tome kako je postao glumac jer je osetio želju da se ispoveda ljudima, da im otkriva svoja najintimnija osećanja.
"Neočekivano se u meni rodila ta potreba, i to da budem glumac u pozorištu za koje sam poverovao da je tribina sa koje se slobodno mogu iskazivati neke svoje istine. Posle sam shvatio da je to zabluda, ali bilo je već kasno. Jednom sam, u jednom intervjuu, izjavio da se osećam kao dinosaurus pred smrt. Istorija čovečanstva zabeležila je dinosaurusa kao neman ogromne snage koja može da potamani sve oko sebe, a kad mu dođe sudnji čas, čemu sva ta silna snaga može da mu služi? Posmatrao sam, dakle, kako sva moja glumačka energija i želja da stvaram idu ni u šta i da snaga malaksava. Napustio sam pozorište i postao slobodan umetnik, tako se to kaže, ali umesto da preporodim u sebi dinosaurusa, pretvorio sam ga uguštera, u malo, bezopasno, nejako biće. Zbot toga, možda, na prvi pogled i delujem kao čovek koji je našao ovoj mir, kome je sve svejedno, u kome više nema ni žara ni ambicija", rekao je Perović
Ali, to je samo prividno, ja sam se izmenio u pozitivnom omislu, oslobodivši sebe predrasude da kao javni radnik, umetnik, treba daživim bolje i drugačije nego običan čovek.
"Ni to, međutim, nije bilo dovoljno, jer sam i dalje izložen poraznim, gotovo uvredljivim nasrtajima svakodnevice.Inkasanti! To je mora koja me svakog jutra vraća u stvarnost. Zazvoni na vratima i kaže: izvolite platiti struju, kiriju, telefon, pretplatu na televiziju i svašta još. Ja nemam novca i tada iz mene neminovno izmili gušter koji se uvija i puzi, svestan nemoći da plati cenu zato što živi...."
Bio je vreo dan i putnik oko sveta Slobodan Perović vozio se svojim "fiatom" pustim indijskim drumom, osećajući očajnu samoću, kako, valjda, i može samo da se oseća čovek bez društva u ogromnom prostranstvu.Vraćao se iz Nepala i mada je imao vremena napretek, hitao je prema Agri ne bi li što pre prevalio put. Laknulo mu je kad je u daljini, na drumu, ugledao crnu tačku. Bio je to čovek, nešto između prosjaka i putujućeg filozofa, kakve je već viđao u Indiji. U dubokoj starosti, gegao se lagano, gotovo s mukom, poštapajući se debelom batinom. Perović je zaustavio kola i ponudio mu da gapoveze do Agre.
Ne, hvala učtivo je odbio starac.
Ali, zašto insistirao je Perović. Biće nam prijatnije obojici.
Ako pođem s Vama, oduzećete mi vreme protivio se prosjak.
Posle dužeg navaljivanja, glumac je, ipak, uspeo da privoli starog filozofa da uđe u kola. Dok su se vozili, upitao ga je šta je hteo dakaže onim zagonetnim odgovorom, kad je kao dan jasno da će i te kako dobiti u vremenu ako ranije stigne u Agru. Starac se osmehnuo:
Ne razumete Vi to. Ja u svom životu imam put koji moram da pređem da bih postigao cilj koji sam sebi postavio.Star sam i ne preostaje mi još mnogo vremena za razmišljanje, koje, u stvari, i predstavlja moj život, a vozeći se ovako s Vama ja ga samo skraćujem.
Kasnije se starac odobrovoljio i razvezao jezik. Govorio je mudro, mereći svaku reč, o Evropi i Americi u kojima, reče, nikad nije bio, ali je mnogo čitao i imao sasvim jasnu predstavu o tim kontinentima, pogotovu o potpunom nerazumevanju s kojim se svet sa vremene civilizacije odnosi prema Indiji.
I vi, Evropljani, i Amerikanci, često pišete i govorite o Indiji, ne propuštajući da kažete da ovde ljudi, ponekad, umiru od gladi. To je donekle tačno, ali treba da znate da na licima tih koji umiru nema patnje, oni odlaze, s mirom, bez jauka i grča. Verujte, mnogo je veći bol nekog Vašeg građanina kad izgubi rukavicu. Otprilike tu je negde razlika između vas i nas. Mi nismo opterećeni materijalnim dobrima, oslobođeni smo more da pošto poto imamo i posvećujemo se ličnosti i njenim unutrašnjim vrednostima. Otuda je i smrt od gladi, dakle, usled nedostatka materijalnog dobra, hrane, samo prirodni kraj jednog filozofskog procesa, što se za vašu civilizaciju, koja proždire svoju decu u ratovima, avionskim i automobilskim nesrećama nikako ne bi moglo reći...
Putujući Indijom, mislim da sam uspeo da shvatim da je jedina apsolutna vrednost duh. To saznanje uticalo je na mene i izmenilome do te mere da sam ja, Slobodan Perović, čovek koji danas može približno da živi na indijski način, ma kako to zvučalo naivno ismešno.
U savremenom svetu, manje ili više potrošački orijentisanom, sve se svodi na pojmove imati i dobiti, dok za duhovnu kulturu ostaje sve manje vremena i sve manje prostora. Naravno, standard je nužnost, mi nikad više ne možemo biti Indusi. I te kako je dobro imati struju ili tekuću voduili krov koji ne prokišnjava. Ali, tu i počinje ona mora u obliku inkasanata. Zakoni standarda opterećuju, čovek radi sve više i više i postaje proizvodna jedinica. Njegov duh, opterećen povećanim radom istvaranjem sve novih i novih dobara je sputan, još više od toga, okovan, a ličnost počinje da robuje materiji.
Čovek koji svakog prvog u mesecu prima platu tome se svesno, da ne kažem dragovoljno, potčinjava. Ali, slobodan umetnik to ne može, njegov je prihod neizvestan i on mora da se ponizi. On moljaka, on vuče za rukav, on ište ne da bi mu duh bio oslobođen, već da bi platio kiriju i telefon i struju. A radim, nije da ne radim. Snimao sam ove godine seriju "Salaš u malom ritu", Matavuljeve "Beogradske priče", dramu "Paviljon šest", koja ima čak i internacionalne uspehe. Primio sam za to nekoliko dobrih mesečnih plata, koje su mi omogućile da solidno živim dok sam radio. Ali, ja takve poslove ne mogu svakodnevno da radim. I zato, kad "Salaš" počne da se emituje na televiziji, ja ću opet biti ni na čemu. Suočen sa inkasantima ...Od mog rada živi administracija na filmu, administracija na televiziji, administracija u pozorištu.
Zajednica, kako se to kaže jednom rečju, koja je nemilosrdna i egoistična prema svojim kreatorima, kao da su ljudi van društva a nenjegov sastavni, pa ako hoćete i bolji deo. Ovo o čemu govorim, dobro znaju slikari, pisci, glumcislobodnjaci, muzičari i svi oni koji nisu ni na čijem platnom spisku.Tačno je, mogao sam, i mogu, biti član nekog pozorišta.Tri puta sam odlazio iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i tri puta se vraćao. Bojim se da više nisam taj koji bi mogao da radi sve što se od njega zahteva. Pretvorio sam se u sasvim drugačije biće. Zato i razumem korak Ljube Tadića, koji je iz pozorišta otišao s rečima: "Neću više da se igram s vama", jer su zahtevi odista preveliki.
Kao promašeni finansijski revizor i, kasnije, kao putnik u Indiji, zauvek sam sebe oslobodio obaveze koju nameće civilizovani savremeni svet biti iznad drugih. Jedino o čemu sanjam, jeste da budem iznad inkasanata: da za svoj glumački, stvaralački rad, za svoju iskrenost istinitost koju točim iz sebe, ne budem vređan i uznemiravan.
Mogu da se hranim i na kazanu, ne marim, uopšte, šta jedem i gde stanujem, ne zato što sam boem, već što mi je važno da budem slobodan.
(Yugopapir/EPK)