Rade Aleksić, otac Srđana Aleksića, čiji je život prekinut 27. januara 1993. u 26 godini, jer je hrabro stao između čizama i kundaka vojnika i svog sugrađanina Bošnjaka, spasivši ga od premlaćivanja, i danas, nakon 22 godine, ponavlja da je njegov sin umro vršeći ljudsku dužnost.
Srđo, kako ga otac uvek zove, bio je prvak u plivanju i sa samo osam godina ušao je u izbor za najboljeg sportistu grada Trebinja, glumio je u amaterskom pozorištu i “imao urođeni smisao za humor i za smiren život, bez žurbe”.
“Međutim, Srđe više nema. Postojimo mi, kao ljudi, i postoji mogućnost da pokažemo svoju čovečnost. Potrebno je i hrabrosti za to, jer se treba suprotstaviti tradiciji koja nas je gurala jedne protiv drugih. Svi živimo na ovom prostoru i ima dovoljno mesta za sve nas”, mirno i s blagim osmehom kaže Rade Aleksić.
Razgovor, učtivo se izvinjavajući, stalno prekida, zbog mnogobrojnih poziva novinara i prijatelja koji žele da obeleže godišnjicu Srđanove smrti, te strpljivo svima objašnjava kako će otići na groblje da položi cveće svom sinu i da su svi koji to isto žele učiniti dobrodošli.
“Nije bitno koja mu je funkcija, samo neka je dobar čovek i neka dođe”, poručuje sagovorniku u telefonskom razgovoru.
Njegov Srđan je sahranjen pored majke i mlađeg brata koji je poginuo u nesreći pre rata, s nepunih 17 godina.
“Supruga je mlada umrla. Nije dočekala da vidi da nema sinova. Tu muku delim sam”, kaže Rade Aleksić tiho i pokazuje fotografije svojih sinova i supruge.
“Interesantno je kada me pitaju kako sve to podnosim, kažu - izgubili ste dva sina, mlada. Onda se ja često pitam kako se osećaju ljudi koji nikada nisu imali decu, koji tu radost nisu osetili. Pa onda kažem - ja sam sretan čovjek.”
Aplauz dobroti
Na pitanje kako bi on želeo da se obeleži 22. godišnjica Srđanove smrti, bez razmišljanja odgovara:
“Apelom mladom čoveku da shvati šta to znači dobrota, prijateljstvo i ljubav i da ga ubedimo da se time može mnogo više postići nego agresivnošću.”
Upravo je to nasleđe njegovog sina, koji je spasio život Alenu Glavoviću, koji sada živi u Švedskoj sa suprugom i dvoje dece. On svake godine dolazi u Trebinje da obiđe Srđanovog oca i ode na groblje.
“Često zovne Alen. Dobar je Alen, dobro je čeljade i drago mi je što se fino oženio i ima dvoje fine dece”, kaže s osmehom Rade Aleksić.
Jedan od vojnika koji je prekinuo Srđanov život poginuo je na ratištu, dok su ostala trojica osuđena na po 28 meseci zatvora.
“Sretnem jednog od njih, pre bih prelazio na drugu stranu ulice, mada ne tražim da se on sklanja. Dobro bi bilo kada bi imao decu, pa se pokajao, da njima učini uslugu da budu dobri ljudi”, navodi te dodaje da je “drugu dvojicu izgubio iz vida”.
“Možda ih sretnem, ali drago mi je da ne znam ko su. Jedan je poginuo. Kada sam radio fontanu u manastiru Tvrdoš, njegov sin je dolazio i pitao treba li mi pomoć. Nije znao ni ko sam ja, ni da je njegov otac učinio šta je učinio.”
Ovo je prikazano i u filmu Krugovi Srdana Golubovića, na čijoj je premijeri u Sarajevu i Beogradu bio i Rade Aleksić. Publici se na kraju i obratio, a reakcije su bile nevjerovatne.
“U Sarajevu su ljudi plakali. Kažu da Sava centar u Beogradu nije doživio takve ovacije. A ko je Rade da se njemu aplaudira kada se pojavi? Znači, oni su aplaudirali nekoj dobroti.”
“Mi smo na Balkanu ipak plemenit narod, samo smo na vetrometini, pa su nam često nametane mnoge stvari, tako da smo malo pogubljeni i moramo se vratiti toj dobroti.”
A priča o dobroti onoga što je Srđan Aleksić učinio oprala je duše mnogih ljudi i zalila plemenitost u njima, kako najbolje opisuje njegov otac, što je veća poruka nego ijedan spomenik.
(Aljazeera)