SRBIJO, VREME JE ZA ZBOGOM: Kupi prnje i dok još imaš imalo dostojanstva, odlazi!
Našminkala sam se kompletno, obukla najelegantniju haljinu, obula visoke potpetice, sipala sebi slatki bermet, uzela tablet i počela da pišem.
Naspram mene je ogledalo, povremeno namignem svom odrazu i nazdravim. Za sve prokockane šanse. Za sve neprospavane noći. Za sve neuzvraćene ljubavi. Za jednu posebno. Onu najveću. Životnu.
Sećam se, kada smo studirale, moja Jelena i ja smo širom otvorenog srca kupovale majice sa likom naše ljubavi. Imale smo istu ljubav i delile smo je, kako samo iskrene prijateljice znaju. Da nam je tada neko rekao da je ta ljubav neuzvraćena, nasmejale bismo mu se u lice. To je nešto naše, naš grad i naša zemlja. Mi je volimo i ona voli nas. Kako smo samo bile naivne!
Jelena se osvestila mnogo pre mene, spakovala ceo svoj dotadašnji život u 2 kofera i otišla: ”Treba znati stati kada je kraj.” Gledala sam je dok je odlazila i ništa mi nije bilo jasno. Kakav kraj? O čemu ona priča? Pa naš grad je prelep! Na primer u proleće kada sve ozeleni. Ili leti, kada su sva dešavanja na Štrandu. Jesen u Novom Sadu ima hiljadu najlepših boja. A tek zima…Sunce tudjeg neba neće je grejati kao što ovo naše greje, odmahujem glavom dok se ona okreće, mahne mi i ode da se ukrca u neki bolji život.
"Ne vredi. Nema smisla. Odlazim". Reči su koje sam u godinama koje su usledile čula bezbroj puta.
Iako ni ja nisam videla smisao, ipak sam ostajala. Nadala se. Plašila se. Zašto ostajemo u lošim vezama? Zašto ne želimo sebi da priznamo da je odnos u kojem se nalazimo jednostrana ulica i da se ne vredi boriti? Da ljubav nije uzvraćena? Šta je to što nam ne dozvoljava da odemo?
Ja sam se nadala. Nadala sam se i dok su mi bombe fijukale iznad glave. Dok su tenkovi prolazili ulicama mog grada. Dok smo radili kontrolni iz latinskog pod svećama, jer je struje bilo najviše dva sata u toku celog dana. A iskreno, u školi nismo ni za sveće imali, već je na svakoj drugoj klupi bila po jedna sveća. Dovoljno da mozeš da vidiš svoju ruku i da nekako uspeš da potrefiš papir na kojem pišeš. Onda je tata odnekud doneo ogromnu lampu koja se punila ona dva sata kada je bilo struje, a posle je satima mogla da svetli, pa su sva deca iz komšiluka dolazila kod nas da uče. Tada sam naučila da u svemu pronadjem nešto lepo i da se samo na to usredsredim.
I tako sam i radila. Godinama. Videla sam samo lepe stvari u mojoj lepoj zemlji. U novinama tražila samo lepe vesti. Žmurila na crnu hroniiku. Na ulicama videla samo bezbrižne ljude. Žmurila na gužve oko kontejnera. Na poslu pronalazila vesele, pozitivne likove, a zatvarala oči na one nesposobne, polupismene, stranački dovedene. Otkrila mnoge divne jogine, koji su pravi biseri od ljudi. U mom balonu od sapunice, sve je bilo lepo. Zaljubljivala se, iskreno i jako, svaki put kao da je prvi put u životu. Ipak, jednu ljubav ništa nije moglo da nadmaši. Ljubav prema mom gradu i mojoj zemlji.
A onda, u svakoj vezi nastupi jedan moment, kada tvoja duša shvati da je kraj. Koliko god velika bila, svaka ljubav menja svoj oblik. Panta rei. Sve teče. I od tog momenta počinjes da primećujes da ti odnos u kojem mnogo više daješ nego što primaš, ne odgovara. Prepoznaš nemir u sebi. Glas koji ti, najpre tiho, a potom sve glasnije govori: “Vidiš da ne vredi. Sve si pokušala, dala celu sebe i ne vredi. Kupi prnje i dok još imaš imalo dostojanstva, odlazi. ”
I onda odeš.
I budes srećna.
Ili se uplašiš, sklupčaš, jako stisneš oči i ostaneš.
Izbor je uvek na tebi.
Nakon tih velikih, životnih ljubavi uvek ostaju neizgovorene reči. Puno emocija. Sreća, pa papir (tj tablet) trpi sve. Bermet je slatko piće, a čuvenu izreku in vino veritas, naučili smo na časovima latinskog jezika. Pod svećama. Vino mi daje hrabrost da toj mojoj neuzvraćenoj ljubavi kažem iskreno šta mislim, pa čak, možda, i ono što ne mislim, a posle ću se opravdavati da sam to izgovorila u afektu. To nisam ja, to vino iz mene govori.
Jebi se, Srbijo. Zbog svih ljudi koje si mi oduzela, jer su pobegli od tebe. Zbog svih gradova koje nisam posetila, jer nisam uspevala da dobijem vizu. Zbog svih poslova koje nisam dobila jer su već bili rezervisani za nekog “zemljaka”. Zbog izopačenih moralnih vrednosti. Zbog crne hronike. Zbog tatinih sinova. Zbog izreke: “ Nije bitno koliko znaš, već koga znaš”. Zbog bombi. Ratova. Ljudi koji se sa ratišta nisu vratili. Siromaštva. Moralnog i ljudskog. Zbog svih prevaranta koje si štitila. Zbog gužvi i redova. Zbog predugog čekanja na lekarske preglede, ukoliko nemaš neku vezu. Zbog svih onih koji daju i primaju mito. Zbog toga što je to ovde normalno. Zbog loše muzike. Zbog toga što veličaš drolje i kriminalce. Zbog toga što su pristojna plata i penzija misaone imenice. Zbog toga što nisi ušla u 21. vek. Zbog toga što sam te toliko dugo volela. Zbog toga sto mi tu ljubav nisi uzvratila. Zbog toga što jos nisam otišla.
Nisi mi majka.
Ne volim te više.
Vreme ja da počnem da mislim na sebe.
Vreme je za zbogom Srbijo.