ČUDA IZ SRPSKE ISTORIJE: PRVI ETNO-PORNIĆ: Turci oterani vradžbinama, Miloš darovao Srbima trobojku

Na mestu gde je potpisan Karlovački mir podignut je hram nazvan Kapela mira 1817, a istočna vrata su zazidana da bi se “uvračalo” da se turska vojska više nikada ne vrati

Kad se pažljivo sabere i oduzme, ispada da Srbija nije sebi obezbedila neko istaknuto mesto u istoriji svetske diplomatije. A opet, malo se zna da su baš na ovim prostorima, ovde kod nas, izmišljeni pregovori za okruglim stolom.

Napad na Beč

Ova priča počinje kada je turski sultan Mehmed IV, opijen pobedama u nekim manjim bitkama, rešio da iskoristi trenutnu neslogu među evropskim zemljama i napadne Austriju. Godine 1683. poslao je velikog vezira Kara Mustafu na Beč. Ovaj se lako probio do Beča i opkolio ga vojskom.

Bilo je pitanje dana kada će stanovnici opsednutog grada da se predaju, kada im je u pomoć pristigla vojska hrišćanskog saveza koju je predvodio poljski kralj Jan Sobjeski. Kara Mustafa je potučen do nogu, opsada razbijena, a Turci su se dali u beg. Ta pobeda ohrabrila je Austriju, Veneciju i Poljsku na nove napade na Turke. U poteri za njima, Austrijanci su se spustili duboko na Balkan i uvukli Srbe u svoj savez, a kad se ratna sreća okrenula i Bečlije morale da se povuku 1690. godine, za njima su krenuli i Srbi u Veliku seobu za Arsenijem Čarnojevićem. Ali to je druga, tužnija priča.

Turski napad na Beč i kontranapad koji je usledio nazvani su Velikim bečkim ratom, koji je okončan 1699. godine mirom potpisanim u Sremskim Karlovcima.

Rat je bio iscrpljujući: Austrija, Poljska i Venecija bile su pred bankrotom i morale su da obustave operacije, a Turskoj, koja je na bojnom polju trpela poraz za porazom, pretilo je proterivanje iz Srbije i Bosne. Ali nijedna od ovih sila nije htela da ustupi pred ostalima, pa su posrednici imali pune ruke posla.

Ideja lorda Pedžeta

Ispostavilo se da je najveći problem bio “ko će kod koga doći” na pregovore, odnosno kojim će redosledom pregovarači ući u salu. Posle dugog ubeđivanja, nađeno je ovakvo rešenje: sastanak neće biti održan ni u jednom od postojećih zdanja, nego će za konferenciju o miru biti podignut šator sa četiri ulaza kroz koje će diplomatski predstavnici Turske, Austrije, Venecije i Poljske ući istovremeno. Po istom principu, da niko ne bi mogao da se smatra povlašćenim, sto za kojim će se razgovarati biće okrugao. Izgleda da je sve ovo smislio lord Pedžet iz Engleske, koja se, uz Holandiju, prihvatila da posreduje u sklapanju mira.

Pregovori su trajali puna 72 dana, od 26. oktobra 1698. do 26. januara 1699. godine. Sve četiri strane pokazale su veliku nepopustljivost, ali su za dužinu razgovora bile odgovorne i vremenske prilike. Kad je već crtanje mapa osvojenih i izgubljenih teritorija iz jeseni ušlo u zimu, Sremske Karlovce je jedne noći zahvatila snežna oluja. Logor u kom su bile smeštene delegacije s pratnjama, ukupno oko 150 duša, osvanuo je zavejan, a pod teretom snega srušio se i onaj šator sa četiri ulaza. Pregovori su nastavljeni tek kad je na njegovom mestu podignuta drvena baraka sa četvoro vrata!

Simbolično zidanje

Na mestu gde je potpisan Karlovački mir petrovaradinski franjevci su uredili bogomolju, da bi karlovački katolici 1817. godine podigli hram pod nazivom Kapela mira. Istočna vrata na njoj su zazidana kako bi se “uvračalo” da se turska vojska više nikada ne vrati... Tako je i bilo: Karlovačkim mirom su viševekovni osmanlijski snovi o prevlasti islama na teritoriji Evrope konačno srušeni. Na migrante tada niko nije mislio.

Miloš Srbima darovao trobojku

Protiv toga da mlada kneževina dobije zastavu istu kao što je ruska pobunili su se i Rusi i Turci, pa je knez u očaju rekao: “Okreni je, bre, naopačke!”

Prvi crtež nečega što se može smatrati srpskom zastavom nastao je u 14. veku. Autor je Anhelino Dulsert, koji je prikazao zastavu koja se kod nas, jer se vije nad Skopljem, smatra zastavom cara Dušana. Žuta je i na njoj je predstavljen crveni dvoglavi orao.

Vojni barjaci

Tokom srednjeg veka na našim prostorima se koriste samo vojne zastave. Tek nakon početka Prvog srpskog ustanka, tačnije od 1806, javljaju se manje-više ujednačene zastave. Na njima su dva štita sa krunom: na jednom štitu je krst sa ocilima, a na drugom veprova glava probodena strelom. Ni one se nisu dugo zadržale u upotrebi, pa je već Drugi srpski ustanak 1815. Miloš Obrenović digao pod belim barjakom sa crvenim krstom, simbolom hrišćanstva.

A upravo je Miloš “odgovoran” za današnji izgled zastave Srbije. U borbi za samostalnost srpske države i, naravno, za samostalnost u vladanju tom državom, on je u Sretenjski ustav, donet 1835, ubacio odredbu da je srpska zastava trobojka koju čine crveno, belo i plavo polje. Kombinacija tih boja inače je izvorno sa holandske zastave. U toj zemlji je izvesno vreme proveo ruski car Petar Veliki pre nego što se vratio u otadžbinu da udari temelje ruske države. Posle toga, plavo-belo-crvena kombinacija postala je simbol panslavenstva. Na svoje zastave stavile su je sve slovenske zemlje, osim Poljske. Ali kad je to Sretenjskim ustavom učinila i Srbija, Rusi i Turci su i Ustav i zastavu dočekali na nož. Turci su zastavu uopšte smatrali simbolom samostalnosti, a Ruse je trobojka podsećala na ideje Francuske revolucije. Miloš je računao da mu je podrška Rusa važnija, pa je to pokušao da reši onako kako je rešavao većinu svojih problema - podmićivanjem. Ruskom konzulu u Beogradu poslao je na dar zlatni pehar ukrašen dijamantima i dragim kamenjem. Konzul je poklon primio, ljubazno zahvalio - ali dozvolu za trobojku nije dao.

Uporan kakav je bio, Miloš se zatim obratio sultanu. Ovaj je ostao pri negativnom odgovoru, a ruski konzul se uvredio što im je predloženo da srpska zastava bude kao i ruska: u beloj, plavoj i crvenoj boji. Iznerviran, lukav ili očajan, tek Miloš je rekao sultanu: “Okreni je, bre, naopačke!” To je prihvaćeno i Srbija je dobila zastavu s novim rasporedom boja: crveno, plavo i belo.

Zvezdice

Turci, međutim, nisu tek tako pristajali da se zemlje pod njihovom vlašću kite svojim zastavama. Milošu su uz zastavu postavili i jedno “sitno” ograničenje: može da je koristiti samo kao barjak za flotu. Srbija ni tada nije imala more, flotu još manje, pa je to značilo da Miloš svoju s mukom izvojevanu trobojku može da razvije samo na Moravi... Osim toga, Turci su zahtevali da se na zastavu stave oznake vazalstva - četiri zvezdice. Miloš se složio jer nije ni mogao drugačije. Ali na trobojku je prišio toliko male zvezdice da se gotovo nisu ni videle. Te barjake sa zvezdicama ionako je koristio samo u prisustvu turskih velikodostojnika.

U drugim prilikama razvijao je trobojku, istina sa zvezdicama koje su označavale vrhovnu vlast sultana, ali i sa velikim državnim grbom u sredini, iako za to nije imao dozvolu ni on ni drugi vladari posle njega. Zvezdice su uklonjene sa naše državne zastave 1878, nakon Berlinskog kongresa, na kom je Srbija dobila nezavisnost.



Poštansku razglednicu izmislili Srbi


Prvu ilustrovanu dopisnicu napravili su geodetski oficir Petar Manojlović iz Srbobrana i njegov prijatelj i pesnik Jovan Jovanović Zmaj


U Beogradu i ostalim gradovima u Srbiji skoro je nemoguće kupiti razglednicu. Elektronska pošta sasvim je potisla ovaj oblik komunikacije, pa nove generacije razglednicu nikad nisu ni videle, a kamoli da mogu da zamisle koliku su popularnost u celom svetu nekad imale. Njima, naravno, ne znači ništa ni malo poznata činjenica da su razglednicu izmislila - dvojica Srba!

Dopisnice

Ali pođimo redom... U drugoj polovini 19. veka pošte nekih zemalja izdale su dopisnice ili dopisne karte. To je bilo parče kartona sa odštampanom markom kao dokazom da je kupovinom dopisnice plaćena i poštarina. Za razliku od pisama u koverti, poruke na dopisnicama bile su vidljive svima, ali su zato bile jeftinije od pisama.

Geodetski oficir u austrougarskoj vojsci Petar Manojlović iz Srbobrana bio je poznati crtač, tehničar i kartograf. Poslom je često boravio u Beču, gde je pesnik Jovan Jovanović Zmaj štampao satirični list Zmaj, zbog čega je i dobio taj nadimak. Manojlović i Jovanović bili su prijatelji, pa je kartograf pesniku predložio da mu izradi crteže za specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.

Somborski istraživač Mile Vojinović jednom prilikom je objasnio: “Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija Zmaja, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja.”

Ko je prvi primio ovakvu razglednicu, ostalo je nepoznato, ali je 1963. godine pronađena razglednica koja je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, za Dimitrija Manojlovića, advokata iz Sombora i strica autora razglednice Petra. I to je sasvim dovoljno da se Petrov i Zmajev rad smatra prvom razglednicom na svetu.

Odbijena

Ali to nije sve. Njen adresat odbio je da je primi! Petar Manojlović je, naime, na prvoj razglednici naslikao zmaja sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresu primaoca. Ispod zmaja se na jednoj strani vidi Istanbul sa džamijama, a na drugoj zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istanbula, prikazan je deo mora s lađama, među kojima je i parobrod sa grbom tadašnje Kneževine Srbije! Čitava slika je simbolizovala ujedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, na šta Beč nije gledao blagonaklono.

Zato se advokat Dimitrije Manojlović, kad mu je razglednica sa ovakvim sadržajem stigla, uplašio političkih komplikacija. Precrtao je u svojoj adresi reč “Sombor” i vratio razglednicu pošiljaocu, redakciji Zmaja, sa propratnim tekstom: “Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam - ne prima se.”

Ova razglednica jedini je primerak iz celokupnog tiraža i njeno otkriće izazvalo je veliku pažnju kolekcionara. Jedan Belgijanac, koji nije želeo da mu se zna ime, kupio ju je 1963. godine.


Škole za slepe guslare

U Irigu je skoro 300 godina radila škola za guslare, ali su je carske vlasti zabranile jer su se pevale pesme kojima su veličani srpski junaci

Sve do u predvečerje modernog doba leka za mnoge bolesti nije bilo, pa je i broj onih koji su u detinjstvu ostajali bez vida bio velik. Te su osobe bile osuđene na prosjačenje, ali je bilo i onih koji su za život zarađivali pevanjem i muziciranjem. Takav je običaj vladao u celoj Evropi, pa i kod nas, od 16. pa sve do sredine 19. veka.

Poželjne mladoženje

Kod nas, slepi pevači u najvećem broju slučajeva pratili su sebe sviranjem na guslama. Neki su se brzo pročuli zbog svog pesničkog ili izvođačkog dara, pa je slava išla ispred njih i obezbeđivala im publiku - i dobre honorare. Zanimljivo je da su neki slepi guslari važili za poželjne mladoženje. Običan puk, naime, nadničio je kod gazda i velikaša za dnevnicu koja je jedva omogućivala preživljavanje, a guslari su taj iznos zarađivali sa neuporedivo manje truda. Osim toga, bili su sami svoji gospodari, a tada je imućan bio onaj koji nije radio za drugoga.

Obično su unajmljivali slugu, odraslog čoveka ili dete, da ih vodi i brine o njima i da se stara o konju ili zaprezi. Pevali su po kafanama, saborima i na drugim mestima gde su održavani skupovi a oni mogli da nađu slušaoce. Imali su širok repertoar pesama: od junačkih, odnosno epskih, preko balada, do pesama za svaku priliku posebno, “klanjalica”, “pretkućnica” i “blagoslova”... Neki od njih bili su i pravi pesnici, poput Filipa Višnjića i Starca Milije, čije je stihove zapisao Vuk Karadžić.

Mladi guslari, početnici, krali su znanje od starih - slušali su ih i oponašali, a zatim gradili sopstveni stil. Ali gotovo trista godina u Irigu u Sremu postojala je svojevrsna škola za guslare. Ovaj grad bio je ekonomski centar šire oblasti - krajem 18. veka u Irigu je živelo više ljudi nego u Beogradu, a u njegovoj blizini su fruškogorski manastiri, gde su putujući narodni pevači dolazili da prezime, pa nije slučajno što je baš tu nastala i dugo trajala “Slepačka akademija”.

Tužna priča Pere Dmitrova

Njen rad zabranjen je 1780. godine, na zahtev katoličkih monaha iz Iloka, koji su caru u Beč pisali da “srpski guslari šire pesme u kojima se veličaju srpski junaci u borbi sa Turcima...” Carske vlasti proterale su slepe pevače.

Tek sredinom 19. veka, centar guslarstva preselio se u Slankamen, gde su neki guslari otvorili svoje privatne škole. Poslednji iriški guslar bio je Pera Dmitrov (1852-1926). Sudbina mu u ranom detinjstvu baš nije bila naklonjena: rođen kao vanbračno dete, oslepeo je u petoj godini. Iz guslarske škole u Slankamenu učitelj ga je izbacio kad je shvatio da će ga Dmitrov nadmašiti u umeću. U istom mestu prešao je kod drugog guslara, koji nije bio slep. Ostao je tu devet godina, a onda se vratio u Irig.

Sahranila ga je opština o svom trošku, a njegove gusle čuvane su u iriškoj Srpskoj čitaonici, koju su Nemci spalili tokom Drugog svetskog rata.

Poput drugih zatvorenih društvenih grupa, i guslari su imali svoj žargon, nazvan gegavački. Neke reči gegavačkog, kao što su gotivan - dobar i keva - majka, i danas se koriste!


Kralj i telegram

Zbog toga što je činovnik u Pešti objavio ljubavnu poruku srpskog vladara, Milan Obrenović je tražio da se svi beogradski telegrafisti otpuste

Milan Obrenović nazivan je “prvim srpskim kraljem posle Kosovske bitke”. Privatno, bio je svojeglav i prznica. I vrlo zaljubljiv muškarac, pa je čitav njegov život istorija ljubavnih afera. Zbog toga, ali i zbog svoje okrenutosti Austrougarskoj u politici, razveo se 1888. godine od kraljice Natalije, primoravajući crkvene velikodostojnike da prekrše zakon.

Razvod

Kraljev razvod izazvao je velike političke potrese u državi, smenjivanje vlada i krvave ulične nemire, ali mi ćemo se ovde pozabaviti jednom mnogo manje dramatičnom epizodom iz tog vremena, koja, međutim, odlično ilustruje karakter vlasti u Srbiji.

Iako su razvodu prethodila silna ubeđivanja i svađe, on je formalno obavljen elegantno i vrlo jednostavno. Službeno glasilo Kraljevine Srbije Srpske novine u svom broju od 12. oktobra 1888. godine objavile su na naslovnoj strani kraljevo pismo mitropolitu Srbije Teodosiju, od kog traži da se poništi brak sa kraljicom Natalijom. Na istoj strani, u produžetku, štampan je Teodosijev blagoslov kojim razrešava i razvodi brak i to je bilo sve. Kralj je bio slobodan!

U to vreme, kralj Milan imao je u Parizu ljubavnicu, neku veoma lepu glumicu, i požurio je da joj iz Beograda telegramom javi vest o razvodu. Ali koliko je bio radostan dok je telegram slao, toliko je bio besan kad je sadržaj telegrama, od reči do reči, nekoliko dana kasnije pročitao u jednom bulevarskom listu koji je štampan u Bukureštu. Ljubavno pismo jednog kralja u takvoj situaciji predstavljalo je senzaciju u celoj Evropi!

Da poštanski činovnici krše službenu tajnu kad su obični građani u pitanju, nekako je i moglo da se desi, ali da prepričavaju telegram svog vladara - to je već bila nečuvena drskost!

Istog momenta kralj je pozvao predsednika vlade Nikolu Hristića, izvikao se ne njega i naredio mu da nađe krivca i primereno ga kazni. Hristić je nadležnom ministru dr Vladanu Ðorđeviću preneo kraljevu želju, a Ðorđević je sa načelnikom telegrafa Živkom Anđelijićem otišao u poštu da lično sprovede istragu.

Vrlo brzo se ispostavilo da je telegrafska stanica vlade, onog dana kad im je kralj predao telegram, zahtevala od beogradske pošte da bude spojena direktno sa Peštom i da u Beogradu niko za kraljevo dopisivanje nije ni znao! Ministru dr Vladanu Ðorđeviću bilo je jasno kao dan da je krivac za blamažu kralja Milana neki činovnik iz Pešte, koja je bila čvorište za poštanski saobraćaj između Balkana i ostataka Evrope. Ali kralj je tražio “energične mere”, pa je ministar načelniku Anđelijiću naredio da se svi telegrafisti sa preko deset godina staža odmah pošalju u penziju, a oni koji su radili kraće - jednostavno najure s posla!

Hitan premeštaj

Svestan nepravednosti ovakvog postupka, Anđelijić je otišao kod predsednika vlade Hristića i izložio mu situaciju, a ovaj je preuzeo na sebe da o svemu izvesti kralja i izdejstvuje milost za telegrafiste.

O kraljevoj milosti javile su Srpske novine od 4. novembra 1888. Na naslovnoj strani štampan je ukaz o premeštaju telegrafista Branislava Ð. Bujdića u Majdanpek, Dimitrija C. Ðorđevića u Aleksinačku (Soko) Banju, Živojina Josimovića u Aleksandrovac, Pavla Braljinca u Brus, Spase Ðorđevića u Kučevo i Mihajla Gradištanca u Aranđelovac.

Rok da se presele u novo mesto službovanja bio im je 24 sata, a ako se posle toga zateknu u Beogradu, smatraće se da su sami dali otkaz.

Prvi Srbin u porno-filmu nosio je šajkaču

Snimanje filmova sa scenama seksa počelo je čim je izmišljena kamera, a prvi “etno-pornić” snimljen je u nekoj šumadijskoj kući i nazvan “Bugarin”

Prvi film snimila su 1895. godine braća Luj i Ogist Limijer, a samo nekoliko godina kasnije ljudi su uočili su mogućnosti novog medija u zadovoljavanju najnižih niskih strasti - snimljeni su i prvi erotski i porno filmovi.

Bioskop “Kosovo”

I kao što su Limijerovi filmovi u Srbiju stigli samo šest meseci posle premijere u Parizu, tako nismo mnogo čekali ni na ove druge. Većina je uvezena iz Beča i Pariza. Erotski filmovi prikazivani su na zatvorenim seansama u bioskopima i po kućama viđenijih ljudi koji su posedovali projektore. Projekcije su organizovane i po bordelima, poput onog koji se u Beogradu nalazio na mestu današnjeg hotela “Union”, u Kosovskoj ulici. Odmah u komšiluku, gde je sada Muzej Kinoteke, pre Drugog svetskog rata bio je bioskop “Kosovo”, u kome su prikazivani pornografski filmovi, ništa čedniji od današnjih.

Srbija je, naravno, i tada bila svet, pa su uskoro snimljeni i domaći erotski i pornografski filmovi. Imena većine glumica i glumaca nisu nam poznata, a ni reditelji se nisu potpisivali. Ali u ono vreme za proizvodnju filma bila je potrebna komplikovana i skupa tehnika, koju nije imao bilo ko, pa se pretpostavlja da su prve “golišave” scene u Srbiji “u slobodno vreme” snimili pioniri domaće kinematografije, poput Koste Novakovića, autora melodrame “Grešnica bez greha”, i Mihajla Al. Popovića, tvorca epopeje “S verom u Boga”.

Erotska zvezda evropskog ranga bila je slovenačka glumica Ida Kravanja, poznatija kao Ita Rina. Proslavila se filmom “Erotikon” (1929). Francuski katolički teolog opat Betlem pisao je o njoj: “Ita je voljna i ubrzo vidimo dvoje mladih ljudi - kako da se najbolje izrazim? - kako leže u krevetu nameštenom samo za Džordža. Prvo leže jedno pored drugoga, a zatim jedno na drugome... Lice svakog protagoniste prikazuje se posebno i u krupnom planu, naročito Itino lice, i u njemu gledalac bez sumnje prepoznaje uzbuđenje, zatim izraz strepnje pomešan sa čežnjom, zatim bol i na kraju... Crvenim dok opisujem ove prizore.” Ita Rina se docnije udala za srpskog inženjera Miodraga Ðorđevića, prešla u pravoslavlje i uzela ime Tamara.

Narodna nošnja

A prema onome što je programski direktor Jugoslovenske kinoteke Dinko Tucaković (1960-2013) rekao u jednom intervjuu 2007. godine, jedan od naših najvećih kolekcionara predratnih pornografskih filmova bio je profesor kamere na FDU Vladeta Lukić. Njegova kolekcija od šezdesetak naslova čuva se u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, a u njoj je i naš prvi “etno-pornić”, koji se u svetu prikazivao pod nazivom “Bugarin”, iako je reč o srpskoj produkciji. Tucaković, koji ga je gledao, pričao je da “Bugarin” traje 12 minuta, da se seks dešava u nekoj šumadijskoj kući, a da glumac “radi radnju” opremljen šajkačom i opancima. Manje je poznato, rekao je tada Tucaković, da postoji i pornografski film u kom se pojavljuje supruga Miroslava Krleže Bela. Ona je inače bila pozorišna glumica, a partner u tom filmu joj je nepoznati, brkati muškarac. Svojevremeno je zbog tog snimka nastala velika gužva, pošto je Krleža bio Titov prijatelj i savetnik.



Srbi prepustili ruskog cara ubicama

Srpski dobrovoljački odred u Rusiji hteo je da 1918. spase svrgnutog vladara, ali su ipak odlučili da se ne mešaju u “ruske stvari”

Ruski car Nikolaj Drugi podržao je Srbiju u najpresudnijim danima Prvog svetskog rata, počev već od austrougarske objave rata 28. jula 1914. slanjem najrazličitije pomoći bez koje bi uspešan otpor 1914. i 1915. bio neuporedivo teži. A kad se naša vojska u januaru 1916, posle prelaska Albanije, našla na obalama Jadranskog mora, Nikolaj Drugi zapretio je da će Rusija istupiti iz rata ako Britanija i Francuska ne pošalju flotu i ne evakuišu Srbe.

Boljševici i car

Osim ovoga, car Nikolaj Drugi je 1915. pomogao formiranje dobrovoljačkih jedinica u koje su ulazili austrougarski vojnici južnoslovenskog porekla koje su Rusi zarobili.

Posle Oktobarske revolucije i dolaska Lenjina na vlast, Nikolaja Drugog i carsku porodicu streljali su boljševici 17. jula 1918. godine. Malo se zna da su upravo pripadnici jednog srpskog dobrovoljačkog odreda imali priliku da mu spasu život - ali da nisu hteli da se mešaju “u ruske stvari”!

Mada je duže vremena bio zarobljenik boljševika, odluka o njegovoj likvidaciji doneta je iznenada, sredinom jula 1918. Car i porodica bili su tada zatočeni u Jekaterinburgu na Uralu.

Ranko Jakovljević iz Kladova skinuo je veo zaborava sa memoara “Prelamanje istorije u 20. veku”, čiji je autor Jovan Jovanović, pripadnik jednog od pomenutog srpskih dobrovoljačkih odreda. Jovanović piše o danima koje je njegov odred proveo u Jekaterinburgu: “Tu se stiglo i stalo radi snabdevanja hranom baš onoga dana kada su vršene pripreme da se ubiju car Nikolaj i njegova porodica. Vest o ovoj pogibiji stvorila je kod naših vojnika jednu jaku psihičku struju - naklonost za intervenciju i spasavanje cara. Nekoliko hiljada dobro naoružanih vojnika zaista je moglo mnogo na brzinu da učini u sredini nepripremljenih revolucionara.”

Nisu znali šta da rade

Jovan Jovanović dalje kaže da se na akciju ipak nisu odlučili jer nisu znali šta bi dalje sa carem. Okolina Jekaterinburga bila je u vlasti revolucionara i Srbi bi morali da se pod vatrom probijaju ko zna koliko do prve teritorije na kojoj bi car i njegova porodica bili bezbedni: “Nas nekoliko desetina, koji smo razboritošću štrčali od tih usijanih glava, jedva smo uspeli da preostale vojnike odvratimo od takve smrtonosne akcije i nastavimo put ka svome cilju, a revolucionare da ostavimo na njihovom poslu, u koji niko sa strane nema pravo da se meša...”

Jovan Jovanović vratio se u Kladovo i doživeo duboku starost. Ćutao je o događaju iz Jekaterinburga i između dva svetska rata, valjda mučen grižom savesti, uporno nastojao da od opštinskih vlasti u Kladovu izdejstvuje pristanak da jedna ulica ponese ime ruskog imperatora. Posle Drugog svetskog rata štampao je svoje memoare, ali su ih komunističke vlasti zabranile. Odlukom tužilaštva u Zaječaru iz 1965. svi primerci knjige “Prelamanje istorije u 20. veku” oduzeti su i uništeni. Samo je Jovanovićev unuk sačuvao jedan primerak. Zahvaljujući njemu, sačuvano je sećanje na događaj koji je svakako mogao da spase život carskoj porodici, a možda i da izmeni i tok istorije.

Sledeće subote: 7 priča o memoarima slavnih Srba