Boreći se sa vlastitom tugom i bolom, Mahirova majka nastavlja bitku s nepravdom s kojom se osim njenog sina svakodnevno suočava toliko dece.
"Dragi moj sine, tačno je mesec i 17 dana otkako si otišao. Počinje drugo polugodište, a nas dvoje nismo ostvarili ništa od onoga što smo planirali da ćemo uraditi za vreme raspusta. Umesto zajedničkih priprema za tvoju eksternu maturu, ja pripremam sebe na preživljavanje svakog dana bez tebe. Moj plan je: deo po deo dana, pa dan po dan, pa sedmicu po sedmicu, i tako je prošao mesec, dve nedelje i tri dana. Umesto naših aktivnosti koje smo do detalja planirali preko raspusta, ja sam ostala sama, i sad svako veče, listam tvoje sveske, čitam tvoje beleške s nastave, da ne zaboravim tvoj rukopis, koji me je ponekad izluđivao. On mi oživljava sve ono vreme instrukcija iz gramatike, kad si mi govorio da nikad ne bi bio moj učenik jer sam zahtevna, setim se koliko sam te ohrabrivala i umanjivala važnost te eksterne mature od koje si strahovao, svestan propusta u školi koju si pohađao pre ove.
Otišao si pre početka raspusta i promenilo se sve. Nema tebe, nema ni mene, onakve kakva sam s tobom bila, kakvom su me drugi poznavali, niti me može biti. Sad dišem i živim od sećanja. To mi više niko ne može uzeti i ne može mi iskliznuti ničijim skokom. Ona mi pomažu da preživim sve ovo posle, ma koliko prljavo i unižavajuće bilo, a ponekad je i više od toga. I potvrđuje koliko ti je sve oko tebe bilo sasvim jasno, koliko si razborito i ozbiljno razumijevao ovaj svet. Ti si, Mahire, imao pravo, a ja sam, kako si ti često govorio, nesvesna svoje sredine, idealizirala ljude i imala krivo. Zato sad znam zašto si o svemu ćutao, zašto si sve negirao i zašto su zidovi oko tebe bili tako tvrdi i neprobojni. Sve što si proživeo je neizrecivo. U tvom slučaju, tajne su izlazile kao simptomi, ali ja sam to kasno shvatila, i to moju bol čini neizlečivom, neprebolivom. Dijalektika traume jednako utiče na one koji o njoj govore, kao i na žrtve.
Zato se bh. „odgovorno“ društvo pita kakva sam to majka, imam li ja svesti jer govorim o onome što bi se moralo sakriti, pa sam kurva jer sam u drugom braku, pa sam bila posvećena karijeri – zamisli, karijeri u Bosni!!! Znam da bi te ovo zadnje samo nasmejalo. Pritom i bezbožnica. I sve to znaju oni koji nikad s nama nisu ni bili, nisu ušli u našu kuću, koji nikad nisu videli tvoje sms poruke koje si mi slao kad si negde izvan kuće. Za tvoj beg krive mene, iako ne moraju, jer sam sama sebi dovoljno preka sutkinja. No stručnjaci koji se bave traumama kažu da je to normalno, a to potvrđuju i priče drugih dečaka koji su se odlučili na isto što i ti.
Tako su žigosali i ožalošćenog Harunovog oca, pričali su i pisali da mu je otac nasilnik, sve da bi sakrili istinu o njegovoj smrti. To su činili i Bojanu Jankoviću – ocu dečaka Alekse iz Niša, čiju smo priču slušali zajedno. I njegov je otac, prema tom isto tako odgovornom društvu, bio nasilnik. I tamošnjem je društvu porodica bila sumnjiva i kriva, kao da im nije bilo dovoljno što okrivljuju sami sebe. Pitala sam se, dok sam čitala sve to o njima, kako je moguće da ne vidimo devastirajuću patnju na licu gosp. Jankovića, ili Harunovg oca? Sve ove patologizirajuće priče mene ne obeshrabruju, sine, naprotiv! Upravo radi tebe, učinit ću sve da naša deca, naročito takva kakav si bio ti, postanu društveni i politički izazov.
Poučena njihovim, ali i ličnim iskustvom znam da će nasilnici, zaslepljeni besom, želeti da žrtva i dalje ćuti. Teško mi je, ali moram ti priznati da si puno bolje poznavao zajednicu u kojoj smo živeli od mene, jer da nisi, ispričao bi mi nešto, ne bih to morala da slušam od drugih. Ti znaš da nikad u ovoj priči između žrtve i nasilnika ja ne bih mogla zauzeti očekivanu patrijarhalnu poziciju – povlačenje, niti konformističku, ili kapitalističku – poziciju neutralnosti. Znaš da sam uvek išla težim putem, zato ni ovaj put ne bih mogla ostati na strani nasilnika i zašuteti, jer to ja lakši put. Bila sam, i sad sam, i uvek ću biti na tvojoj strani, sine. Na strani malih žrtava koje niko ne želi da vidi, ni čuje, jer je puno teže deliti teret patnje, naročito kad je ona namerno izazvana. Obećavam ti, ni u ovom sukobu, u kojem bi nasilnik da se sve zaboravi, da zanemimo, da mu se sklonimo s očiju kao da nas nije ni bilo, neću odustajati.
Mogu osporavati našu verdostojnost do mile volje, kao što su i u svim drugim slučajevima. Mogu se potruditi da me što manje ljudi sluša, što su i drugima činili. Mogu ići, kako su već i počeli, od toga da je žrtva sama kriva, jer Internacionalna škola je kao isključila neke učenike, a mi znamo da nije, nego je i tada, dopuštajući raznorazne presedane zataškavala stvari. No, mi smo i bez toga znali da, što je krivac moćniji - to ima veću mogućnost da sam kreira i objašnjava situaciju. Zato sam, sine, i počela pisati. Znam da bez socijalne sredine teško možemo savladati nadmoćnijeg silnika. Ne možemo bez sredine koja će tvojoj i njegovoj (a u međuvremnu ih se javilo još) priči dati verodostojnost. A to podrazumijeva veliki potres od pojedinca preko porodice do političkog sistema, jer kako da se bavimo traumom nastalom usled vršnjčkog nasilja i maloljetničke delikvencije u sredini u kojoj je legitimno i poželjno potčinjavanje dece, kao i žena.
Drugi, stručni ljudi pomogli su mi da shvatim da trauma kojoj si bio izložen obeshrabruje i izolacija postaje mehanizam zaštite, jer kad te verbalno i fizički muče, onda te preziru, a kad te preziru, terorišu te na sve načine, i na kraju svega, ni beg ne pomaže jer ostaje nepodnošljiva bol. Duša se smiruje ukidanjem tela. Tvoja patnja me naterala da se bavim i tuđim patnjama, da se pred njima otvorim, da poput većine ne zatvaram oči. Ti si bio odveć mlad da od svoje patnje napraviš misiju, a mogao si. Sve je moglo drugačije da su te po odlasku pustili na miru, da time nisu doprinijeli tvom podleganju užasu – odustajanju od sebe. Meni samo ostaje jedna nedoumica: kako nisi znao da bih, u slučaju da ste nam pre rekli, prevrnuli i nebo i zemlju da se o svemu čuje, da se počinioci i odgovorni kazne? Ti si morao znati da se ne bojim njihovih roditelja, niti moći novca kojeg poseduju, a ni njihove političke moći, kako si mi govorio. A ti bi mi tada bio živ i spremali bismo eksternu maturu.
Ko će me posle tebe kritikovati? Ko će to umeti? Ko će moći da mi u očima vidi sve što niko drugi neće znati? Ko će mi pokazivati da uvek postoji druga strana svake priče? Ko će me posle tebe upozoravati na to koliko odrasli greše kad misle da deca ne vide i ne razumiju stvari odraslih?