L’EKIP O VUJOŠEVIĆU: On je elegantno popunjen, a njegov pogled može biti očinski, koliko i leden
Kolege sa sajta Koš magazin su ljubaznošću Francuza došli do teksta za koji je potrebno da se pretplatite na L’Ekip, a evo šta u njemu piše.
"Duško Vujošević, zvani Dule, je podigao Limož na noge za samo dve nedelje. Tajanstvena ličnost, srpski trener ima čudesan uticaj na svoje igrače.
Već neko vreme Jugoslavije više nema na mapi. Međutim, i dalje je fascinantna opčinjenost “jugoslovenskom školom” – njenim trenerima koji podižu igru i njene tajne na nivo umetnosti. Ta očaranost je stigla u Limož, oličena u Dušku Vujoševiću (57 godina), treneru koji je pisao istoriju sa Partizanom iz Beograda, živoj legendi sa tih prostora, kome 8000 navijača u hali Pionir, Partizanovoj jazbini, posvećuje strastveni kult, sve sa pesmama u njegovu slavu.
Nema sumnje da ovo ludilo sada vreba palatu “Boblan” jer, jedva dve nedelje nakon njegovog dolaska, Limož je naređao tri pobede i očitao dva puta lekciju u Evrokupu Valensiji, nepobedivom lideru u Španiji! Isti igrači, za koje se činilo da nemaju više mnogo toga da pruže, izašli su iz stanja letargije i sada se bacaju po terenu… Jel to magija Vujoševića? Ne.
Iracionalnosti nema mesta u osmišljavanju igre ovog trenera tako običnog izgleda. On je “elegantno popunjen”, nimalo nije lajav kao što se pričalo, a njegov pogled može da bude podjednako topao očinski, koliko i leden, koji na mestu otapa igrača koji je načinio pogrešan potez. U Limožu, Duško Vujošević nosi svoj mit vrlo diskretno i sa uljudnom distancom.Njegovo prisustvo u “Boblanu” donosi dašak Partizana, pošto su u ekipi dvojica njegovih bivših plejmejkera, Bo Mekejleb i pre svega Leo Vesterman.
“Leo je divna osoba. Veoma sam srećan što sam ga ponovo sreo. I srećan sam što vidim da je prevazišao tešku povredu (druga ruptura ukšrtenih ligamenata na istom kolenu) i da uspeva da igra bez straha “, kaže Dule.
Vesterman vidi, uprkos teškoj povredi koju je doživeo, svoj život u Beogradu (od 2012. do 2014.), zajedno sa druga dva Francuza – Žofrijem Lovernjom i Borisom Daloom, kao jedno od najznačajnih iskustava:
“Nikad nisam krio vezanost za ovog trenera. Proveo sam najlepše godine sa njim. I osećam da mu dugujem za to”, priča Vesterman, koji je po dobroj srpsko-hrvatskoj praksi postao trenerov pogonski remen u timu.
Vujošević ne priča engleski. Ili neće da priča. Pored njega uvek je njegov prevodilac. Osim kad priča sa predsednikom kluba Frederikom Forteom.
“Obojica govorimo dobro italijanski, dakle kad hoću njemu direktno da se obratim, nemam nikakvih problema”, kaže bos Limoža.
Što se igrača tiče, sa njima priča na drugom jeziku, onom koji se uči teškim radom, satima na parketu i kroz neprestana ponavljanja.
“Jugosloveni nisu čudotvorci. Oni su profesori”, kaže Forte.
A ovaj profesor je isto tako zaljubljen u lepu književnost.
Verni poštovalac Margerit Jursenar, obožava njen roman “Hadrijanovi memoari”, priču o rimskom imperatoru, humanisti, eruditi i pacifisti. I voli, kao i Fil Džekson, da daje knjige svojim igračima da čitaju. Za sad još uvek nije to praktikovao sa igračima Limoža.
“Za to mi treba malo više vremena, da ostvarim neki odnos sa njima, da ih bolje upoznam”, kaže on.
“Treninzi su sad duži i intenzivniji. To je srpski stil na koji pokušavamo da se naviknemo” , priznaje Nobel Bungu Kolo.
“Fizički je teško. Mentalno je zahtevno. Slušamo ga. I svi govorimo ‘OK’ na sve što nam kaže”, priča krilo Limoža, koji nije oduševljen novim pravilima života kad ekipa gostuje: zajednički obroci i zabrana da igrači napuštaju sto bez dozvole.
“Ne mogu da kažem da je super. Ipak, to je način da se disciplinujemo, da živimo zajedno u grupi. Ali, mi nismo navikli na to”.
Da li je Nobel svestan toga da je ovaj trener kontrolisao čak i izlaske svojih igrača u Beogradu?
Ipak, i Vujošević isto tako mora da se adaptira Limožu. Gotovo je sa dugim večernjim trening seansama koje je tako voleo.
“Ovde ne možemo da treniramo u osam uveče. I teško je zahtevati da sve bude kao u Beogradu, jer ovde igrači nisu iste naravi, ovo nije isto društvo”, objašnjava Vesterman. Ali Dule je i dalje veoma zahtevan trener. Kod njega postoji ta potreba da se profiliše karakter svakog igrača na treninzima. Kako on sam kaže: “Oni koji su dobro utrenirani ne prihvataju poraz”.
“Niko ne može da napreduje bez rada”, kaže Vujošević između dve seanse neprijatne tajanstvene tišine.
“I moramo da mislimo o njihovom individualnom radu, izvan treninga, posebno kod mladih kojima je to zaista potrebno”.
Njegov ljubimac je mlado krilo Matej Vojćehovski, koga je uzeo pod svoje.
“Zove me mali Poljak”, kaže ovaj momak, veoma isrcpljen, na izlasku iz sale.
“I pošto govorim poljski, razumem tri četvrtine onoga što Dule priča”, dodaje.
Naš prijatelj Matje Maro, iz Limoža, svedoči da jednog dana mladi Poljak, posle jednog promašenog penala, nije smeo da napusti trening salu dok ne ubaci loptu u koš deset puta za redom. Vojćehovski se strašno izmorio, ali je na kraju uspeo.
“Uspeo sam”, skakao je od radosti.
“Uspeo si?”, proverava zabrinuto trener.
“Da”.
“Dobro. A jel mogu da znam što si prestao? Nikad se ne prekida serija! Nastavi!”
Kao i drugi, Vojćehovski se okušao i u manje konvencionalnim vežbama.
“Šutirao sam sedeći na stolici, sa rukavicama na rukama, žmureći na jedno oko”, nabraja Vesterman, bez mnogo nostalgije, šta je sve radio u Beogradu.
Što se tiče sadržaja igre, Dule nije ništa revolucionarno promenio.
“Umesto da doda nove sisteme, on je sve maksimalno pojednostavio. Dodao je dva, tri principa odbrane i eto… “, zaključuje Forte.
To isto potvrđuje i Nobel Bungu Kolo:
“Ništa se nije mnogo suštinski promenilo, osim našeg shvatanja utakmice. Sad smo mnogo koncentrisaniji na igru i protivnika.”
Limož je doživeo kolektivni procvat. Tu je grupa od 12 igrača koji su posvećeni timu i igri. Iako neki igraju manje nego što misle da bi trebalo, iako ima sigurno škrgutanja zubima, svi dele zajednički interes: pobedu, koja opravdava sve žrtve, i pre svega stavlja snagu grupe u prvi plan. Sve ono što je Vujošević želeo.
Kurir sport / Koš magazin