Korzo je najčešće bio glavna gradska ulica i glavno šetalište u gradu. To je bilo mesto za “videti i biti viđen” mesto susreta, razmene zaljubljenih pogleda, mesto za razgovore o svim bitnim i manje bitnim informacijama.
Na korzo se izlazilo u ranim večernjim satima, uglavnom od 7 sati uveče, a šetalo se i prikazivalo do 10 sati. Šetalo se ukrug, po tačno određenoj ruti. U zavisnosti od vremena, sezona šetanja se otvarala sredinom aprila i trajala je sve do sredine oktobra i zatvarala se sa prvim jesenjim kišama.
U te šetnje često su bile uključene i posete nekoj od ćevabdžinica, kafana ili odlazak na krempite, šampite, tulumbe, indijance u nekoj od poslastičarnica. Nezaobilazne su bile i limunada, boza ili kabeza.
Vedro raspoloženi šetači neobavezno su pričali o događajima dana ili aktuelnim temama. Pored običnih građana, često su na korzo izlazili i pomalo uparađeni za tu priliku, predstavnici gradske elite, pričajući o politici, fudbalu ili nekim drugim aktuelnim temama. Šetale su i žene sa decom ili bez njih, razgovarajući često o predstojećim obavezama ili pipljivim temama i informacijama “iz prve ruke”.
Korzo – to neprekidno kretanje u krug čiji krvotok određuju dosada i ljubav – podjednako moćne strasti; kolanje pogleda vrtlog ljubavi iz dosade ili dosade zbog ljubavi; korzo –taj sumorni pločnik u koji je jedanput zauvek čežnja ugravirala putanje šetača, osudivši svakoga ko stupi u njegov omađijani krug na večnu šetnju… Bilo je potrebno prelaziti čitavu njegovu dužinu: pokretni bedem sastavljen od lica koja vam ništa ne znače da bi se samo u jednom trenutku susrelo ono pravo, jedino i dugo čekano, po bezbrojnim koracima zasluženo lice, što će čas kasnije ponovo zaroniti u reku sivila, izgubljeno sve do sledećeg mimoilaženja… I kada nismo posedovali ništa vredno, poklanjali smo sebe pogledima drugih, primajući zauzvrat iste takve darove u prolazu.., pisao je o korzou Momo Kapor.
Na korzou je svako društvo imalo svoje drvo ili svoje mesto i to se poštovalo. U višenacionalnim sredinama, kao što je bila Priština, tačno se znalo kojom stranom su šetali pripadnici srpske nacionalnosti, a kojom pripadnici albanske nacionalnosti.
Nije bio redak slučaj da između muških društava koja su se okupljala na korzou izbije poneka kavga, koja bi se pretvorila u tuču često zbog mangupiranja, a još češće zbog neke lepe devojke.
Sa nastupom novog doba i novih vida zabava, korzo je prestao da postoji, ali se u mnogim mestima i dalje oseća nostalgija za ovim vidom druženja.