INTERVJU NEDELJE ALEKSANDAR ŠAPIĆ: Zviždali su i Đinđiću, ovde je to normalno!

Političarima se u Srbiji na sportskim takmičenjima uvek zviždi jer ih ljudi ne vole preterano. Mislim da je reakcija u Areni bila spontana. Dao sam medalje da pokažem da ništa nije vrednije od ljudskog života. Ako neki misle da je to marketing, pozivam ih da urade isto

Nisam se odrekao svojih medalja zarad nekoliko glasova na lokalnim izborima, već da svojim gestom podignem svest ljudi o humanosti, kaže za Kurir Aleksandar Šapić, proslavljeni vaterpolista, političar, a trenutno prvi čovek opštine Novi Beograd.

Kako tvrdi, zanima ga samo politika na lokalu i na tom nivou bi sarađivao sa svim strankama, pa i sa radikalima. Ne želi da bilo kog lidera etiketira, a za zviždanje državnom vrhu Srbije u Areni na Evropskom prvenstvu u vaterpolu kaže da ga nije iznenadilo jer se isto to pre više od decenije dogodilo i pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću.

Da krenemo od vaše Humanitarne organizacije Novi Beograd. Izjavljivali ste da ni njeno formiranje nije išlo glatko.
- Ona postoji već dve godine, ali tada je šest-sedam meseci trajala moja borba da dođem u priliku da je uopšte oformim. I to je posebna priča. Zašto sam morao da molim kod najviših državnih funkcionera da bih bio u prilici da nekom bolesnom detetu iskreno pomognem?

Čini se da u Srbiji ne postoji sistem, nego da sve zavisi od volje političara na vlasti?
- Ne znam. Ali znam da sam od operatera, u ovom slučaju „Telekoma“, četiri meseca dobijao odgovor da nema tehničkih mogućnosti iako sistem već deceniju funkcioniše kada je reč o glasanju u rijaliti programima. Ideja je bila da takav sistem može da se iskoristi u humanitarne svrhe. Okrenuo sam tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, koga nisam ni poznavao.

I šta se dogodilo?
- Ispričao sam mu i objasnio o čemu je reč. Rekao sam da je sramota da od „Telekoma“ ne mogu da dobijem nešto za šta tehničke mogućnosti postoje. Sutradan su mi se javili, omogućili da potpišem ugovor i uđem u čitavu priču sa humanitarnom organizacijom. Ne želim da pričam o Vučiću kao političaru.

Nego?
- Za šest meseci u vezi sa istim problemom komunicirao sam sa velikim brojem ljudi i svi su znali zbog čega jurim. Vrata su bila zatvorena. Ova fondacija ne bi postojala da nije bilo Vučića. To je ljudski.

Nije mi namera da budem ostrašćena, ali ne čini li vam se da upravo situacija o kojoj pričate pokazuje da u Srbiji nema sistema, već da mnoge odluke upravo zavise od dobre volje visokog državnog funkcionera.
- To nije pitanje za mene.

Veliku medijsku pažnju privukla je prodaja vaših medalja da bi se obezbedio novac za humanitarnu organizaciju koju vodite. Optužili su vas da je to čist marketinški potez uoči lokalnih izbora. Da li je?
- Dve godine Humanitarna fondacija Novi Beograd radi i skuplja novac. Za 43 dece obezbedili smo lečenje. Više od 1,2 miliona evra je prikupljeno, a 500.000 različitih ljudi poslalo poruku. Ideja da dam medalje rodila se pre otprilike godinu dana. Otkad sam počeo da se bavim fondacijom, više nisam isti čovek.

Šta se promenilo?
- Nagledao sam se nesrećnih, ljudskih, dečjih priča. Shvatio da svi problemi koje imamo, sve za čim jurimo, sve što mislimo, poslovni uspesi, sve je potpuno nevažno kada shvatite da postoje deca koja nisu imala sreću ni da se rode zdrava. Odrekao sam najvažnije stvari u životu, pored porodice.

Hoće li prodaja medalja doneti ozbiljan novac fondaciji?
- Medalje je trebalo da pokažu da ne postoji ništa vrednije od ljudskog života. Pitajte bilo kog vrhunskog sportistu da li bi prodao svoje medalje. Nema tih para. To je život. Sve ono što ste radili proteklih, u mom slučaju 30, godina. Da me je neko pitao da ih dam pre tri godine, sigurno ih ne bi dao.

Niste ponovo odgovorili da li je predizborni trik ili nije?
- Naravno da ću da odgovorim. Ovde su svakih nekoliko meseci neki izbori, naravno da je predizborno. Pošto je u mom slučaju reč o lokalnim izborima, trebalo bi da budu u decembru, pa u maju. Stalno smo u nekim izborima.

Pretpostavljam da je to vaše objašnjenje?
- Evo, pozivam sve političare da iskoriste isti marketinški trik kao i ja. Moje medalje će biti prodate za više od 100.000 evra. Dajem svim političarima i marketinškim magovima da se izreklamiraju i daju taj novac za decu u dobrotvorne svrhe. Siguran sam da bi završili na svim naslovnim stranama, pa i kod vas u Kuriru. Kandidujem se za najniži nivo vlasti u Srbiji koji postoji. Zbog opštine, koja nema skoro nikakve nadležnosti, u kojoj živi 300.000 ljudi, a budžet po glavi stanovnika je 250 dinara, što je kao jedna čokolada, odlučio sam da dam ceo svoj život. Priznajem da sam stvarno neviđen tip.

Nedavno je Beograd bio domaćim Evropskog prvenstva u vaterpolu, na kom je Srbija osvojila prvo mesto. U senci uspeha ostalo je zviždanje publike predsedniku Tomislavu Nikoliću, premijeru Aleksandru Vučiću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom, a zatim cela ujdurma u vezi sa kartama, koje su se delile po političkom ključu.
- Ne želim da moj odgovor ima ikakvu političku konotaciju, ali sam realan. Bio sam učesnik FINA kupa 2002. u Beogradu kada je predsednik organizacionog odbora bio pokojni premijer Zoran Đinđić. I njemu je tada prilikom otvaranja zviždao ceo Tašmajdan.

Šta ste ovakvim poređenjem hteli da kažete?
- Da ovo nije prvi put da se zviždi. Političarima se zviždi. Njih generalno ljudi u Srbiji preterano ne vole.

Šta je s kartama kojih nije bilo?
- Da li sam ja zaslužio da dobijem karte ili ne, to nije bitno. U celoj situaciji bilo mi je krivo što karte nisu mogle da se kupe. Zvali su me ljudi koji su bili ispred Arene, gde je bio ne znam koliki red i javljeno im je da nema više karata. Dobio sam karte kao zaslužan vaterpolista.

Kako ste shvatili izjavu Danila Ikodinovića?
- Zašto ih nije bilo, kome su davane, da li bi Ikodinović i Šapić trebalo da dobiju 30 karata. Iskren da budem, zadovoljan bih bio da nisam dobio ni te dve karte, ali da sam imao mogućnost da ih kupim. Ali nisam. A koliko sam shvatio, i Dača je hteo da ih kupi.

Da li je prvenstvo bilo politizovano?
- Ne znam jer nemam dokaze za to. Ono što mi se nije dopalo jeste da se u medijima te dve nedelje mnogo više nego što je trebalo govorilo o politici, mnogo više nego što politika zaslužuje na jednom sportskom događaju.

Pomenuli ste da sport i politika ne idu zajedno, a nekako je politika uvek u sportu, barem ovom našem?
- Nisam rekao da ne idu. Rekao sam da za vreme jednog sportskog takmičenja nije smelo da bude posvećeno toliko pažnje politici. Što se tiče veze politike i sporta, moj odgovor je potpuno suprotan. Uticajni ljudi i u svetu podržavaju sport, ali na institucionalni način. Drugi je problem što su kod nas u poslednjih 30 godina političari pravili timove koji će da igraju, vodili fudbalske klubove. Ono što treba da rade je da učestvuju u obezbeđivanju što boljih uslova za sportiste. Žao mi je što je SNS doneo odluku da njihovi političari ne mogu da budu deo sportske organizacije. Evo, Dragan Đilas se Košarkaškim savezom Srbije bavi na pravi način i ima rezultate.

Ali tanka je linija?
- Tačno, tanka je i ne sme da se pređe.

Vi ste i dalje u politici, na lokalu. Čini se da vam se nije toliko zgadila?
- Donela mi je sve loše. Donela mi je skoro sto strana negativnih tekstova, i to kod vas u Kuriru.

Opet ste u njoj ostali?
- Nisam izašao zato što mi karakter ne dozvoljava da odem bez borbe.

Demokrate su katastrofalno prošle na prošlim izborima. To što nećete da ih kritikujete ne znači da ne možemo da ih analiziramo. Šta mislite, koji je adut DS u ovom trenutku?
- To što ne želim da ih kritikujem znači da ne želim ni da ih analiziram. Ni njih niti bilo koju drugu stranku zato što sam, dok sam bio deo DS, radio na najbolji mogući način i smatram da rezultati koje sam postigao, tada kao pomoćnik gradonačelnika Beograda, a nije ih bilo malo, bilo je nekoliko konkretnih akcija, dosta govore. Što se tiče DS, ono što sam imao da kažem, govorio sam uvek u okviru organa stranke i oni veoma dobro znaju šta sam mislio o mnogim stvarima.

Je l‘ ima sada nekih kontakata u okviru stranke?
- Sa DS na Novom Beogradu u koaliciji.

Ne na Novom Beogradu, mislim na višem nivou.
- Ne, ne, nemam razgovore ni sa jednim političarem. Boris Tadić je moj dugogodišnji prijatelj. Zbog njega sam, na kraju krajeva, i ušao u DS i to nisam ni krio.

Ali kada je trebalo da se bira, priklonili ste se Draganu Đilasu?
- Sa Borisom sam u normalnom kontaktu, kao što sam i sa Draganom, lični i prijateljski odnosi ostali su normalni.

To je moguće razdvojiti?
- Mora da se razdvoji. To vam je kao kada se bavite sportom i u ekipi imate ljude sa kojima se bolje razumete i privatno volite zajedno da odete na fudbal ili volite da pričate o nekim stvarima, ali u bazenu jednostavno sarađujete bolje s nekim jer je kvalitetniji i bolji.

Imate li neki skriveni dogovor sa SNS?
- Čiji?

Vaš.
- Pa evo, ako postoji skriveni dogovor, zašto onda nisu ušli u vlast ovde pre dve godine kada sam izašao iz DS. Evo kažem vam. Ja sam izašao iz DS i ostala je koalicija... Posle izbora ću razgovarati sa svim strankama, i sa radikalima i sa Dverima, sa svima. Zato što ću im ponuditi svoju viziju razvoja Novog Beograda. Ko god se s tim bude složio, dobrodošao je. Imam jednu veliku utopiju, a to je da negde na nekom lokalu u Srbiji sve stranke budu vlast. Zašto? Pa da svi snose odgovornost za to što rade.