U Srbiji svake godine 1244 žene saznaju da imaju rak grlića materice. Neke tu vest čuju dok je bolest još u početnoj fazi, a neke kada je već prilično kasno. Među njima 482, nažalost, izgube bitku za život. Ljiljani Popović (52) iz Beograda lekari nisu davali mnogo šansi.
– Počela sam da vučem levu nogu i osećala bol u preponi, što mi se nikad ranije u životu nije desilo. Pošto imam problema s venama, pomislila sam da je možda u pitanju ugrušak. Obavila sam sve preglede, ali sam prilikom ginekološkog dobila krvarenje koje je jedva prestalo, pa su me hitno uputili u GAK „Narodni front”. Ništa nisam morala da pitam, videla sam po njihovom izrazu lica da je vrlo loše i načula da govore kako je veoma, veoma veliki. Znala sam šta to može biti – počinje svoju priču Ljiljana.
Pošto su joj zaustavili krvarenje, lekari su je pustili kući da prikupi potrebna dokumenta do konzilijuma.
– Nikada ni u jednom trenutku nisam mislila da ću umreti, dok su se sve žene oko mene u bolnici plašile. Ne znam zašto, možda zato što sam po prirodi optimista. Rekla sam sebi: moraš da se lečiš, kakvo god da bude lečenje, i moraš da živiš – objašnjava Ljiljana.
Bolna terapija
Operacija nije dolazila u obzir zato što je tumor bio preveliki, a zahvatio je i deo vaginalnog kanala. Lečenje je podrazumevalo zračenje i hemoterapiju.
– Spoljno zračenje je potpuno bezbolno. Vi samo mirno ležite i slušate lepu muziku dok aparat kruži oko vas. To me je baš opuštalo. Obavlja se tako što vam na telu označe određene tačke gde treba da prođe zrak. Oduvek sam bila protivnik tetovaže, a sad imam čak tri male – šali se Ljiljana.
Nakon nekoliko tretmana sledi pregled da bi se videlo da li se tumor smanjio. To se nije desilo, tako da je spoljno zračenje nastavljeno do stadijuma kada se uključuje i unutrašnje.
– To je nešto najgore i najbolnije. U vaginu vam stave nešto kao anodu, koja se priključi na aparat, a već sam postupak postavljanja je veoma bolan. Mislila sam da će me to dotući! Pojedine žene iz Crne Gore koje su se lečile kod nas dobijale su anesteziju prilikom unutrašnje terapije. Pretpostavljam da je njihovo zdravstvo to pokrivalo. Ne verujem da bi bio neki veliki trošak ako bi se to omogućilo i našim ženama, a ceo postupak bi učinilo znatno prijatnijim, bezbolnim i svakako manje traumatičnim. U jednom trenutku došlo mi je da pitam koliko to košta, da se spasem! Svim srcem sam priželjkivala da mi ne bude potrebno svih pet tretmana, ali sve sam izdržala. Da je samo jedna žena koja smatra da joj ne treba pregled ušla u naš hodnik i čula kako neko bolno jauče, trčeći bi otišla kod lekara, ističe Ljiljana.
Posle 13 spoljašnjih i jednog unutrašnjeg zračenja, rak se smanjio upola, na opšte oduševljenje i pacijentkinje i lekarke. Terapija je i te kako delovala.
– Da sam ikad znala da će lečenje biti takvo, išla bih ne na godišnje, već na nedeljne preglede, samo da ga izbegnem! Žene u mojoj sobi su imale bolove, pa su im lepili flastere sa analgeticima. Čudila sam se kako ja nemam bolove, a to je u stvari bilo dobro, jer bol znači da su krenule metastaze negde drugde. U mojoj sobi je bila i jedna mlada žena, majka troje male dece. Ona je prekidala lečenje, pa ponovo nastavljala. Kada sam kasnije saznala da je preminula, bilo mi je mnogo teško – seća se Ljiljana.
Briga za porodicu
Tri i po meseca teško je prolazilo, a naša sagovornica je sve vreme više brinula za svoju porodicu nego za sebe.
– Uvek sam smatrala da ja sve najbolje mogu, da niko ne zna kao ja, a to su najveće gluposti. Plašila sam kako će bez mene moji ukućani, a ispostavilo se da su mogli sve. Muž koji dotad nije radio nikakve kućne poslove, naučio je i da kuva i da pegla. Nikad mi nije kazao da nešto ne može, što mi je mnogo značilo. Da su me sažaljevali i gledali kao nekoga ko možda uskoro neće biti među živima, to bi me dotuklo. Kada sam dolazila kući na vikend, ljutila sam se što su ostavili haos, a njima je to odgovaralo, jer sam se ponašala kao i ranije – kaže naša sagovornica.
Bolest je sada prošlost
Dva dana pre izlaska iz bolnice skener je pokazao da tumora više nema.
– Jedva sam hodala, bolela su me krsta, nisam mogla nogu da podignem na stepenik... Atrofirali su mi mišići. Tri i po meseca ležala sam skoro na golim daskama, jer dušeka gotovo da nije ni bilo. Svakodnevno sam kod kuće morala da leškarim, ali sam pomalo i radila. Šest meseci nakon izlaska iz bolnice nisam smela da jedem ništa sveže, zbog creva, a prijao mi je kozji sir koji me je preporodio. Prošlo je pet godina i ne plašim se da će se bolest vratiti. Uživam u svakom danu i sada redovno idem na pregled, bez odlaganja – ističe Ljiljana Popović.
Tekst: Vanja Ostojić