Kada se to dogodi, baš kao što i čovek može da potroši ušteđevinu, tako i duša ponovo kreće sa "štednjom". Tada se duša ponovo vraća na zemlju, što se može posmatrati kao nepogodnost raja. Svesnost onih kojima se bliži povratak na zemlju je zatamnjena i prekrivena, i oni su uznemireni.
Kada premine čovek koji je činio pobožna, humana i vredna dela, on postaje stanovnik viših planeta, i odlazi u raj, gde uživa u raznim vrstama zadovoljstava. Međutim, tokom svog boravka u raju, čovek ne čini nikakvu novu karmu, već je to prosto nagrada za njegova prošla dobra dela. Možda i deluje da je boravak u raju prava nagrada, ali postoje i određeni loši aspekti tog stanja. Naime, u nebeskoj oblasti, dok čovek uživa u svojim zasluženim nagradama, on ne može da započne ništa novo.
Hinduistički spisi upanišade na tu temu kažu sledeće: “Jastvo je most, granica razdvajanja tih svetova. Preko te granice ne prelaze dan i noć, niti starost i smrt, niti tuga, niti dobrota, niti zloba. Svo zlo natrag se okreće od nje, jer duhovni svet je slobodan od zala.” (Chandogya Upanishada, V, 9.1-2) “Zato, doista, pri prelasku toga mosta, ako je neko slep, njegov se vid vraća, ranjenome rane zacijeljuju, ožalošćeni postaje veseo. Zato, uistinu, pri prelasku toga mosta, čak se i noć čini danom, jer svet je Brahmana uvek obasjan.” (Chandogya Upanishada, VIII, 4.1-3)
“Krvne žile (kanali) srca, sastoje se od fine supstance koja je crveno-smeđa, bela, plava, žuta i crvena. Ono tamo sunce je crveno-smeđe, ono je belo, ono je plavo, ono je žuto i crveno je.”
“Kao što i veliki širok put prolazi između dva sela, tako čak i sunčevi zraci idu u oba ta sveta. One kreću od jednoga sunca i ulaze u te žile. One kreću od tih žila i ulaze u drugo sunce.”
“Ali kada osoba napušta materijalno telo, tada ide naviše po tim istim zracima ili ide naviše s mišlju na aum (sveti slog om). Kako se njegov um polako gubi, on ide prema suncu. To su vrata sveta, ulaz za znalce, izlaz za neznalice.”
“Postoji stotinu i jedna srčana žila, od kojih jedna vodi ka kruni glave. Idući gore kroz nju osoba postaje besmrtna: druge služe za odlazak u raznim drugim smerovima.” (Chandogya Upanishada, VIII, 6.1-2, 5-6)
“Kao što osoba oblači novu odeću, ostavljajući staru, duša prihvata nova materijalna tela, napuštajući stara i beskorisna.” (Bhagavad-gita, 2.22)
Budističko učenje kaže da svesnost umirućeg čoveka izlazi iz vrha glave kroz pukotinu zvanu Brahmina šupljina. Ako se, prema predanju, ljudsko biće tako oslobodi, ono zadržava čistu svest svog stanja i pored toga, 20 do 25 minuta nakon smrti doživljava ekstatično stanje. Tada dolazi do realizacije pripadnosti božanskom svetu. To je prilika otvorena svakom umirućem ljudskom biću, ali retki postaju svesni te mogućnosti. Kako i kojim sredstvima jastvo nakon napuštanja svog sedišta izlazi krećući se naviše?
“U središtu srca crvena je gomila mesa. U njoj se nalazi beli lotos zvan dahara koji je procvetao poput crvenog lotosa s peteljkama koje se šire u različitim smerovima. U njegovoj sredini nalazi se okean. Na sredini okeana nalazi se prevlaka. Na njoj su četiri nadija (energetska kanala) zvani Rama, Arama, Iccha i Apunarbhava.”
Opisano je i gde ovi nadiji vode dušu - naime, prema ovom učenju, od njih Rama putem pravodnisti vodi u svet pravde. Arama putem nepravednosti vodi u svet nepravde. Kroz Icchu osoba dostiže bilo koji objekat želje koga se seća, a kroz Apunarbhavu osoba se probija kroz prevlaku.
“Probivši se kroz prevlaku, osoba se probija kroz ljusku kore lobanje. Probivši se kroz lobanju, probija se kroz element zemlje. Probivši se kroz element zemlje, probija se kroz vodu. Probivši se kroz vodu, probija se kroz svedost. Probivši se kroz svedost, probija se kroz vazduh. Probivši se kroz vazduh, probija se kroz eter. Probivši se kroz eter, probija se kroz um. Probivši se kroz um, probija se kroz suptilne elemente. Probivši se kroz suptilne elemente, probija se kroz mahat-tattvu (sveukupna materijalna energija). Probivši se kroz mahat-tattvu, probija se kroz neočitovanu svetlost Brahmana.
Probivši se kroz neočitovano, probija se kroz neuništivo. Tada dolazi u duhovni svet pun obilja i raznolikosti i tamo ostaje prebivati večno služeći Svevišnjeg. U Svevišnjem nema niti postojanja niti nepostojanja. To je doktrina koja vodi ka oslobođenju. To je doktrina Veda.” (Kaushitakibrahmana Upanishada, 1.2) Duša u raju, dakle, uživa u plodovima prethodnog života sve dok oni nisu potpuno iscrpljeni. Kada se to dogodi, baš kao što i čovek može da potroši ušteđevinu, tako i duša ponovo kreće sa "štednjom". Tada se duša ponovo vraća na zemlju, što se može posmatrati kao nepogodnost raja. Svesnost onih kojima se bliži povratak na zemlju je zatamnjena i prekrivena, i oni su uznemireni.
Svetovi slepe tame “U slepu tamu ulaze oni koji obožavaju neznanje… Oni svetovi prekriveni slepom tamom nazivaju se nesrećnima. K njima nakon smrti idu oni ljudi koji nemaju znanja, koji nisu probuđeni.” (Brihad-aranyaka Upanishada, IV, 4.8-9) “Nakon smrti čoveka koji je učinio loša dela, iz pet elemenata rađa se drugo čvrsto telo kreirano za mučenje. Kada duše pate u tom telu na mukama koje im dodjeljuje Yamaraja (Gospodar smrti), ta tela se polako vremenom raspadaju i svaki deo se vraća svom sopstvenom osnovnom elementu.” (Manuovi zakoni, Zakoni čovječanstva, 12:16-17)
Vladar Pakla je Yamaraja. Njemu pomaže Chitragupta, njegov pisar koji zapisuje svaki greh koji osoba učini u toku svog života. Pakao je posebno mesto koje je ograđeno od susednih oblasti prostora vojnicima Yamaraja koji se nazivaju Yamadute. Grešnici po kažnjavanju dobijaju posebno telo zvano Yatana-deha. Kada se duša ponovo rađa ona ne pamti kažnjavanje u paklu. Kažnjavanje u paklu reformatorskog je i obrazovnog karaktera. Trajni obrazovni učinak ostaje u svesti. Prirodni strah koji neke duše osjećaju prilikom mogućeg grešnog iskustva prisutan je zbog razvoja svesti u pećnici paklene vatre.
To je trajna dobit koju duša dobija. Duša se ponovno rađa s bistrijom i jasnijom svešću nakon što je pročišćena paklenom vatrom. Ona u sledećem rođenju može bolje iskoristiti svoju ljudsku inteligenciju. Kazna u paklu postoji za sopstveno dobro grešne osobe kako bi ona poboljšala nivo svoje svesnosti o svetu u kojem prebiva te kako bi izlečila zla koja je počinila u svojim pređašnjim životima.
Ali, možemo se upitati, budući da se mi ne sećamo šta smo učinili u svojim prošlim životima i za šta nam se dodjeljuje kazna, koji je onda učinak kažnjavanja ako se mi ne sećamo svojih nedela? Učinak kažnjavanja toliko je duboko sadržan uantashkaranni (podsvesti) da ostaje zauvek duboko urezan u našem umu. U narednim životima, duša se tako plaši čina za koji je kažnjena, kao što neko izbegava otrovnu zmiju. Tako osoba automatski izbegava taj čin i razvija prirodnu odbojnost prema tom delu u svom srcu.
(Atma.hr)