Aleksandra svojom pričom pre svega želi da pomogne drugima koji imaju veće probleme i motiviše ih i pokaže da život i nije tako crn bez obzira na to šta se dešavalo. Njen blog prenosimo u celosti:
"Neizmerno sam srećna jer sam se vratila svojoj prvoj ljubavi pisanju, toliko srećna da mi se čini kako mogu da skočim i dotaknem zvezde. Sigurna sam da su mnogi od vas barem jednom u životu osetili toliku ushićenost i toplinu oko srca...
Bilo jednom u jednom Kraljev(stv)u, davne 1982. godine, rodila se devojčica i donela neizmernu sreću
roditeljima, ovako obično počinje bajka koju piše rođenje deteta. Ali, mojim roditeljima moje rođenje donelo je strepnju, neizvesnost i strah. Bio je to traumatičan događaj za njih i čitavu porodicu... Loše prognoze i prva operacija 18 dana posle mog rođenja nisu bile neki veliki garant za "sreću nakon svega", ali moji roditelji su sve to videli ipak drugačije od lekara.
Nekom nadljudskom snagom verovali su da ću voditi normalan život i da ću uspeti da ostvarim sve što zacrtam.
Tako su me i vaspitavali. Nisam sebe smatrala drugačijom, niti bolesnom, ali sam dugo, potajno u sebi, krila ljutnju i tugu zbog ožiljaka koji su ostali nakon operacija, zbog drugačijeg hoda, zbog toga što sam niska i u očima vršnjaka drugačija.
Ćutala sam i stavljala sve pod tepih moje dečje duše i borila se hrabro i ponosno. Ne znam zašto, tad to nisam delila sa roditeljima, ali sad sa ove tačke gledišta shvatam da sam želela da ih poštedim dodatnog bola i sekiracije.
Znam da sam okružena mnogima koji bol drže u sebi, a sad bih vam naglas, kao neko ko je mnogo dugo ćutao i borio se da prihvati sebe u svom punom sjaju sa svojim manama i vrlinama, rekla: Recite šta vas muči. Plačite! Očistite dušu od tuge i patnje da bi na toj novoj zelenoj travi vašeg divnog bića nikli sreća i samopouzdanje.
Nekad se pitam da li bi mi bilo lakše da sam podelila te patnje s nekim ranije? Da li bih pre prihvatila svoje ožiljke? Možda ne bih imala strah od emotivnih povezanosti i prihvatanja? Toliko je pitanja ponekad, a jedini odgovor koji čujem je: TO JE TVOJ PUT.
I volim svoj put, baš ovakav kakav je.
Krivudav, sa slepim ulicama, bez svetla.
Volim svoj put iako ponekad hod po strmim, blatnjavim kaldrmama života nije bio jednostavan. Prešla sam ga i uspela da hodam po blistavom mermeru u kome se oslikava moj osmeh.
Ljubav koju sam dobijala od porodice i ljudi iz okruženja polako je brisala ožiljke i stavljala osmeh u prvi plan. Kako sam odrastala, sve sam češće čula: kakav prekrasan osmeh imaš, koliko si pametna, wow šta si sve uspela, kakav si ti borac. Te rečenice su lagano brisale one mačem urezane u duši: vidi je kako hoda, a što si tako mala, vidi je nosi gips, jao kakve ožiljke ima, folira se da ne može da nosi torbu.
Drugi su me videli sjajniju nego što sama sebe jesam u tom trenutku. Slušajući njih počela sam da obraćam pažnju na svoje kvalitete, a ono što su za druge bile moje mane, pretvorila sam u svoje najveće prednosti.
Zavolela sam svoje nedostatke, naučila sam da gledam svoje ožiljke u ogledalu bez gorčine u srcu. Tih 13 ožiljaka duž celih leđa simbolišu 13 mojih pobeda i zlatnih medalja.
Nekad sam grlila jastuk i plakala misleći kako samo tešim sebe da to nije ništa i da drugi to ne vide u meni. Kako je vreme prolazilo, sretala sam ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, družila se sa ljudima koje je život prikovao za kolica, a koji su ga živeli punim sjajem ne skidajući osmeh. Od njih sam učila mnogo, oni su mi dali snagu da osećam neizmernu zahvalnost što hodam, što sama sebe izdržavam, što mogu da postignem sve što zamislim, što dišem i uopšte doživim svaki novi dan ZDRAVA.
Danas, sa svoje 33 godine i velikim životnim iskušenjima koje sam prevazišla, mogu da kažem da sam najzahvalnija za dar koji imam i koji niko ne može da mi ukrade i ospori, srećna što svojim primerom i pričom mogu da dam snagu drugima koji misle da nema nade i koji ne vide izlaz iz mraka sopstvenih života, da im svojim primerom kažem: dođite ka meni, na sunčanu stranu života gde sunce leči sve rane i tuge. Korak po korak, ne osvrćući se nazad slušajte uz put ka cilju vašeg boljeg života samo najglasnije iz publike koji vam govore MOŽEŠ TI TO, kao što su meni, detetu s lošim prognozama lekara govorili moji roditelji.
I kao što volim da kažem, NIJE SRAMOTA BITI DRUGAČIJI I UNIKATAN, SRAMOTA JE BITI TUĐA KOPIJA. Šta je meni pomagalo i kako vraćam osmeh na lice kad me tuga obuzme? Slušam ljude koji vide ono
najbolje u meni i veruju u mene. Afirmišem sebe fokusirajući se na sopstvene kvalitete npr. wow kako
sam skuvala super ručak, govorim francuski odlično, pevam bolje od mnogih, moje oči su tako lepe...
Dajem proste, životne primere i sigurna sam da će mnogi od vas uspeti kroz ovakve primere da nađu neki energetski "push up" za sebe. Gledam filmove i serije koji me vesele. Vodim računa o sebi, potrudim se da u tim trenucima sebi ispunim većinu želja. Uključim neki od video klipova ili čitam tekstove o Niku Vujičiću i zahvalnost za sopstveni život se pojavi u neprekidnom nizu istog momenta.
Kad počnete da žalite nad sopstvenom sudbinom setite se da ima i onih koje život iskušava na mnogo teže načine nego vas.
Svaki poraz može biti i pobeda, svaki pad se pretvara u uspon, svaka suza u osmeh, a strah u samopouzdanje ALI SAMO AKO VI TAKO ODLUČITE.
Bgonline.rs/Saša Simović (Suncana strana života)