"Da smo ostali na okupu stvorili bismo tim kao Barselona“, počeo je Osim.
„Svaka Partizanova utakmica je posebna, jer je klub poznat po navijačima koji ne praštaju greške. Uvek žele da vide dobar fudbal, kvalitetne igrače. Tu čovek mora ozboljno da radi, da se posveti. Meni je bilo veliko zadovoljstvo. Neću nikog da potcenjujem, da ne misle ovi moji u Sarajevu da je Željo mali klub, ali dok nisam stigao u Beograd nisam znao šta znači raditi u velikom. To je izuzetna prilika koja se ukazuje trenerima, da dođu u klub u kome imaju sve na raspolaganju. Sve je pri ruci, šta god poželite - tu je. Ostaje vam samo da radite“, kazuje Ivica Osim u razgovoru sa TV Partizan.
I seća se kakav mu je tim bio na raspolaganju. Fahrudin Omerović na golu, pa Vujadin Stanojković, Darko Milanič, Džoni Novak, Slaviša Jokanović i Budimir Vujačić u odbrani, Goran Bogdanović, Predrag Mijatović i Zlatko Zahović u vezi, Slobodan Krčmarević i Peđa Mijatović u napadu. A na klupi Branko Brnović, Goran Pandurović, Slađan Šćepović, Gordan Petrić...
„Generacija je bila takva da nije mogla loše da radi. Sve su to bili najtraženji igrači tadašnje Jugoslavije. Dovoljno je bilo videti, na primer, Jokanovića i Mijatovića, da shvatite da je Partizan mogao štošta. Da se saradnja između nas nastavila verovatno bismo dogurali dotle da napravimo tim koji bi bio sastavljen „ala Barselona“. Jugoslavija je uvek bila bogata talentovanim igračima, videlo se to kasnije i u Sarajevu, Željezničaru, Veležu, od svega je mogla da se napravi izuzetna ekipa. Partizan je bio na dobrom putu da tako nešto proba. Da li je uspeo, ne mogu da govorim. Nije u redu da o tome ja pričam“.
Nije uspeo zbog rata koji je razrušio tadašnju zemlju. Zbog potrebe da prodaje igreče. Naposletku, za rivala je imao Crvenu zvezdu, u tom trenutku prvaka Evrope i sveta, koju je, ruku na srce, pobedio u finalu Kupa.
„To je bila vrlo talentovana generacija, daleko bi dogurala da nije bilo nesretnih okolnosti, inostranstva. To je bio tim koji je pomno i postupno biran. Verovatno bi jednog trenutka pokazao sve što se od njega očekivalo. Radilo se o grupi nadarenih igrača, privrženih Partizanu, znali su kakvo je to ime. Tako su se ponašali. Meni je bilo zadovoljstvo i čast sa sa tim momcima radim“, setno će popularni Štraus sa Grbavice, pošto je igra njegovog tima ličila na muzičko remek delo.