"Narandža je bila izuzetno lepa devojka. Osim lepote imala je pregršt drugih kvaliteti. Išla je u muzičku školu, svirala klavir, pevala, bila odličan matematičar, dobar drug.
Svi smo mislili da će ona sigurno biti uspešna i poznata. Udala se za nekog muzičara, dobili su dvoje dece i ubrzo odselili za Ameriku. Prošlo je četvrt veka od toga kad sam je sreo. Odmah sam je prepoznao, nije se mnogo promenila, njena ravna svetlo smeđa kosa joj je ulazila u oči, podsticana blagim vetrom sa Dunava.
Razmenili smo nekoliko kurtoaznih rečenica, rekla mi je da je sada kod roditelja u njihovoj kući, vratila se. Sve što joj se kasnije dogodilo sam čuo od zajedničke prijateljice. Njeni roditelji su kuću prepisali svom sinu, koji je bio desetak godina mlađi od nje. Mislili su da je to u redu jer je ćerka tamo daleko u bogatoj Americi. Njoj su ostavili neki plac na obodu grada, tek da je ne zaborave. Naru je ostavio muž, našao je ljubavnika. Deca su joj otišla svojim putem na različite strane sveta. Ona je doživela nervni slom, izgubila je posao, zatim i kuću (banka joj je oduzela) prijatelje tamo nije nikad ni stekla.
Prodala je stvari i vratila se na Balkan. Brat je iz sebičnih razloga nije želeo u kući. Bojao se da će mu ona osporiti vlasništvo iako to njoj nije padalo na pamet. Bratova žena je dodavala ulje na vatru. Njihov otac je strašno patio zbog toga. Kažu da je umro od tuge. Naru su odmah posle sahrane prebacili u pomoćni objekat u kome je sedila sama u fotelji čitajući knjige. Jedne večeri je izašla da se prošeta. Ponela je svoje lekove i sabila čitavu šaku u sebe. Vezala je svoju još uvek sjajnu kosu gumicom i ušla u Dunav. Njeno suvonjavo telo su pronašli ribari kod Višnjice. Duga tirkizna haljina još se obavijala oko nje."
(aura.ba)