Giška je postao 'četnički vojvoda'
Još sedamdesetih “balkanska mafija” krala je i pljačkala po zemljama zapadne Evrope. U Jugoslaviji nisu “operisali” jer su imali “dil” s takozvanom Udbom. Novac iz kriminalnih pohoda u inostranstvu nesmetano su trošili u Jugoslaviji, a država im je osiguravala pasoše i od njih naručivala krvave poslove.
Članovi beogradskog podzemlja usko su sarađivali sa kolegama iz Hrvatske. Većina ih tada, osim Albanaca, nije pridavala pažnju nacionalnosti. Uostalom, obaveštajne službe bivše države neretko su baš od njih naručivale likvidacije emigranata.
Tako je 1983. u Nemačkoj likvidiran emigrant Stjepan Đureković, nekada direktor Ine. Ubio ga je “kralj beogradskog podzemlja” Đorđe Božović zvani Giška. Giška je kasnije postao "četnički vojvoda", ali je ubijen 1991. u Gospiću.
Da je sprega hrvatskih i srpskih kriminalaca na nemačkom tlu itekako postojala, svedoči i primjer kumstva Ljube Magaša Zemunca, najpoznatijeg srpskog gangstera u Frankfurtu (ubijen je 1986.) i Zlatka Bagarića, Hrvata koji će kasnije od Magaša i preuzeti frankfurtskog podzemlje.
Državljanstva se delile šakom i kapom
U Hrvatskoj krajem osamdesetih, osim albanskih bandi, koje su nadzirale tzv. Balkansku rutu, nisu delovale druge organizovane kriminalne grupe.
"Krajem osamdesetih i devedesete, pred sam rat, u Zagrebu je postojala jedna albanska grupacija od koje su svi zazirali. Smatralo se da su organizovani i vrlo opasni. Prvi su počeli s nekim organizovanim delovanjem po gradu, reketarili su, držali kocku i prostituciju. Ali, oni su svoje poslove odavno agresivno širili po celom gradu i ubrzo su započeli prvi konflikti. Razračunavali su se i međusobno, a onda su im se počeli suprotstavljati i momci koji su kao obezbeđenje radili po disko klubovima. Pružali su otpor, barem su pokušavali. Čudili smo se i zgražavali nad načinom na koji su delovali, a istovremeno počeli razmišljati da se i sami slično organizujemo. Strah od sukoba s njima nas je na neki način terao da se povezujemo između sebe. U jednom trenutku Albanci su, pod pritiskom policije, ali i s početkom rata, nestali iz države. Mi nismo stali, nastavili smo da se povezujemo poznanstvima i prijateljstvom", prisetio se tih dana pripadnik zagrebačkog podzemlja.
Istovremeno, devedesete se hrvatski gansteri iz Zapadne Evrope vraćaju u Hrvatsku...
"Državljanstva su se takvima delile šakom i kapom", rekao je jednom prilikom bivši glavni državni advokat Radovan Ortynski...
"Državljanstva su se davala podobnima. U Zagrebu ti kriminalci odmah počinju sa reketarenjem imućnijih zanatlija. Neki počinju kao obezbneđenje u kockarnicama pozajmljujući lovu i moleći Boga da im je kockari ne vrate, kako bi im mogli “leći” na imovinu zbog duga i kamata. Nakon njih “posao” s kamatama se širi i na mlađe", ispričao je Ortynski.
Jedan od onih koji su izbliza svedočili kako nastaju prvi zločinačke bande ovako opisuje te početke:
"Ukrali bi mercedese i bmw pa bi vlasnicima poručili da ih mogu dobiti nazad za tadašnjih 5.000 DEM. Ako bi se vlasnik obratio policiji, saznali bi to preko svojih informatora u MUP i cena bi se odmah udvostručila! Drugi su videli da taj posao ide dobro pa su i oni krenuli po lovu", tvrdi naš sagovornik.
Slaže se s Ortynskim u proceni da je deo kriminalaca do novca tada najčešće došao klasičnim iznudama. U razdoblju od 1989. do ‘91. gotovo svako veče tzv kamatari bi sedili na šanku pijuckajući mineralnu i pratili zagrižene kockare, koji su igrajući rulet pokušavali doći do dobitka.
Malo kocka, malo belo, malo klubovi...
Bilo je to vreme kada je Ante Marković postavio kurs od sedam dinara za marku. Gradovi su bili puni fri šopova. Nakon restrikcija struje, vožnje svaki drugi dan u akcijama par-nepar radi štednje benzina, građani su trošili nemilice. A mnogi su otkrili kockarnice.
"Kada bi im nestalo novaca, došli bi do kamatara, a ovi bi odmah dostavljali keš koliko je trebalo. Nije bilo nikakvih pismenih ugovora, a kamata se kretala od 10 do 30 odsto dnevno", tvrdi dobro upućeni izvor:
"U to vreme mi smo preko dana spavali, a život bi nam počinjao noću. Malo rulet, malo kocka, linija– dve belog i onda bi se išlo do noćnih klubova sa muzikom..."
Početkom Domovinskog rata jedni odlaze u borbu, drugi se bave švercom oružja, droge, cigareta, nafte, prostitucije, iznudama, otmicama, mnogi krađama luksuznih automobila...
Na površinu isplivalo puno 'smeća'
"Na površinu je isplivalo puno ‘smeća’ koje nije ni videlo ratište. Dobar deo njih završio je po tajnim službama zato što su kvalitetniji ljudi bili na ratištu, a ovi foliranti došli su do znački pa se tako zaštićeni ubacili u kriminal", prisetio se “žestoki dečko” odrastao na zagrebačkom asfaltu, više puta ranjavan u uličnim obračunima.
Bivši policajac tvrdi kako se tada pokazalo staro pravilo: Uz krijumčarenje oružja uvek ide i droga. Nakon izbijanja Domovinskog rata plate naglo padaju. Prosečna plata tada je bila 100 do 120 nemačkih maraka. Žestoki momci ili nocioci organizovanog kriminala,naoko su bili ljudi van zakona. Gotovo svako od njih je imao svoga policajca, koji je početkom devedesetih radio za mizernu platu s kojom je mogao kupiti tek nekoliko rezervoara benzina. Upravo taj materijalni status često je bio plodno tlo za nastanak korupcije, koja je jednaka bilo gde u svetu, tako da su se po čudnovatim policijskim procenama kriminalci delili na one “dobre” i one “manje dobre”.
Slučaj pucnjave iz automatske puške u jednom pulskom disko klubu kada se pokojni Ratko Šćekić sukobio sa suprotnim klanom, oslikava spregu dela policije i kriminala. Samo pukim slučajem tada niko nije stradao. Nakon ispaljenog rafala svi su se razbežali.
Troje od pet policajaca primali mito
Na ispisima telefonskih poziva aktera sukoba uočeno je kako oni još iste noći zovu svaki svoga policajca. Po uhodanom receptu sve dogovaraju i skreću istragu u pogrešnom smeru.
Policajci, koji tada uopšte ne rade ili su na bolovanju, “redovno” se stavljaju u službu i svako od njih radi za svoga. Pretraga u konkretnom slučaju nije dala nikakve rezultate jer je sve počišćeno, a indikativno je i da prijatelj policajac odlazi na pretragu kod prijatelja kriminalca.
Kasniji iskazi su dogovorno frizirani. Neke procene govore da su u to vreme, znači devedesetih, trojica od petorice policajaca u Hrvatskoj primala mito od mafijaša!
"Tokom devedesetih, pogotovo za vreme rata, u Zagrebu je bilo mnogo javnih kuća. Jednom smo uhapsili dve prostitutke u autu s klijentom. Veoma smo se iznenadili kada smo videli da je to naš kolega", prisetio se bivši policajac.
Ručna bomba se mogla dobiti za pivo
Očekivao je kako će kolegu suspendovati ili mu dati otkaz. Ali šefovi su to koristili za zabavu grohotom se smejući:
“Evo j...ča. Jedna ti nije dosta pa ti odmah dve!”
Sve vrste oružja početkom 90-ih mogle su se kupiti gotovo na ulici pa čak i preko oglasa. “Kokoška”, što je bio naziv za pištolj, mogao se dobiti za stotinak maraka, a “pilići” su se (municija), mogli dobiti i za pola marke, zavisno od kalibra.
Automatska puška s pet punih okvira municije mogla se dobiti za 500 maraka, a ručna bomba za pivo. Cena je rasla ili padala zavisno od vrste, oružja, pištolj bi bio jeftiniji ako je “vruć”, ako je s njim već počinjen neki zločin. Ceo arsenali oružja, mahom iz skladišta bivše JNA, od raznih, pištolja, pušaka, prigušivača, mina, ručnih bacača raketa, bombi, eksploziva, upaljača, detonatora, nagaznih mina, satnih mehanizama i koječega mogli su se kupiti za sitne novce. Količina je, jasno, rušila cenu...
Izvori zarade - reket i droga
U takvim uslovima korupcija počinje da cveta. Uočava se sprega jakih kriminalaca s ljudima iz tajnih službi i državnog aparata. Špijuni koriste usluge kriminalaca za svoje ciljeve, ali pakt deluje i suprotno. Naime, kriminalci od zaštitnika dobijaju informacije i logistiku. Stvara se mafijaška struktura.
Mafijaši su samo svojom pojavom ulivali strah i trepet kod običnih ljudi, svojih žrtava, pa čak i nekih policajaca koji im nisu smeli ni prići kada bi činili i najmanji prekršaj, poput pogrešnog parkiranja na primer. Mafijaš i bivši pripadnik jedne jedinice poznate po ratnim zločinima, držao je restoran u istarskom gradiću.
Toliko se osilio da je sedeći na terasi, doslovce napadao ljude koji mu nisu bili po volji samo zbog imena i branio im prolaz ulicom! O “kultu” novopečenih mafijaša i njihovim običajima svedoči policajac, koji je prisustvovao susretu pomirenja vlasnika jednog restorana u Slavoniji i oficira HV, kojemu je ugostitelj odbijao da plaća reket. Tada je, tvrdi naš izvor, dogovoren “dil” o podeli teritorije između njih dvojice, jer su obojici jedini izvori zarade bili reket i droga.
Političare snimali po bordelima
"Halid Bešlić je zabavljao goste kada je na vrata banuo, u tom kraju po reketu poznati, vojni oficir. Dočekao ga je vlasnik restorana koji se jedini usprotivio plaćanju klasičnog reketa. To vam je izgledalo kao da se sastaju dva predsednika neprijateljskih država. Svaki od njih bio je okružen sa šest do sedam vidno naoružanih telohranitelja. Nakon rukovanja, telohranitelji, svi do jednog izbrijanih glava, obučeni u sportsko-seljačko- elegantnom stilu s crnim kožnjacima, farmerkama i patikama, rasporedili su se iza svoga gazde posmatrajući i najmanji pokret suprotne strane. Ma kakav film ‘Kum’, to su trebali ovde da snime", priča naš sagovornik dodavši kako su vojni oficir i ugostitelj ubrzo, osim snažnih telohranitelja, bili okruženi i oskudno odevenim mladim devojkama.
Na primeru lokala, odnosno klasičnog bordela, koji se nalazio u istočnom predgrađu Zagreba, vidi se kako su tajne službe ‘97. dolazile do informacija i kompromitujućih podataka.
"Lokal su organizovale hrvatske tajne službe kako bi preko seksa kontrolisali političare i ostale njima zanimljive ljude. U tom lokalu političari su činili čak 95 odsto klijentele. Nisu to bili baš najpoznatiji političari, ali su među gostima bila i dva ministra. Oni su dolazili kako bi se družili s prostitutkama. Njih su dovozili iz Mađarske, a njihove usluge koristili su agenti, kriminalci i policajci. Gotovo cela Petrinjska i pola Đorđićeve! U lokalu je bila i skrivena prostorija u koju su mogli sakriti devojke u slučaju iznenadne racije. Svaki put kada bi policija krenula u raciju, netko od “plavaca” obavestio je osoblje u lokalu koje bi sve raščistilo pa policija nikada nije našla ništa protivzakonito. U jednom trenutku policija se odlučila za desant helikopterima. Spustili su se i sve uhapsili", kaže dobro upućeni sagovornik.
Seksi igrice u lokalu i obližnjem hotelu tajne službe su znale i da snimaju. Ni jedan snimak nikada nije procurio u javnost.
Sve se rešavalo oružjem
Možda su oni na snimcima rekli: “Samo dajte, objavite. Baš me briga.” Možda su snimci uništeni, a možda se s njihovim neobjavljivanjem na neki način trguje. Kriminalci su se približili policiji, vojsci, političarima i carini. Osim klasičnih “poslova” u sprezi s politikom upuštaju se i u ekonomski kriminal, koji je svoje pravo lice pokazao u privatizaciji kada su mnoga do tada uspešna preduzeća prodana za manje od jednog evra.
Istovremeno u Zagrebu i drugim većim gradovima nastaju bande. Stvara se konkurencija. Dolazi do nesuglasica oko podele teritorija i poslova, što su rešavali brutalno, krvavim obračunima.
"Količina oružja, policijska i politička zaštita, podsećaju na rane 1920. u Americi. Svi su bili naoružani i sve se rešavalo oružjem. Nesuglasice su okončane olakim potezanjem oružja, sve se okončalo u krvi, nismo mogli ni zamisliti da će se tako nešto ikad događati u glavnom gradu. Izrešetana tela, izmrcvarena. Izgubljeni mladi životi. Najčešće zbog banalnih razloga, pa čak i samo jednog nezaboravljenog šamara", opisuje naš sagovornik, učesnik nekih sukoba.
Svi su se poistovećivali s "Kumom"
"Izgubivši nekoliko prijatelja tokom tih sukoba i razračunavanja po ulici, mene je zahvatila strahovita depresija. Pomešali su se razni osjećaji, od ljutnje i besa do neizdrživog straha. Kad sam izgubio bliske prijatelje našao sam se u totalnom mraku. Tražeći svetlo, vrata, prozor, gušeći se, setim se film Kum... Svi smo se poistovećivali s najopasnijim i najjačim likovima, a oni koji su ginuli, oni su bili nebitni. Sebe smo zamišljali u glavnoj ulozi, baš kao Kuma... Ali, kada je sve to postalo stvarno, kada je film postao naša stvarnost, nisam ga više imao želju gledati. Danas, setivši se mrtvih prijatelja i odlazaka na sahrane, videvši njihove porodice, prijatelje koji su se gušili u suzama, postavljam pitanje - je li to ono što je svako želeo? Je li to ono što smo želeli mi ili oni za koje sam smatrao da su bili na kontra strani", pita se naš sagovornik.
Eskalacijom međusobnih sukoba bandi i likvidacija, posebno u Zagrebu, i činjenica da su ubistva ostajala nerešena, stvarao se utisak da je policija potpuno nemoćna i nedorasla svom poslu. Niz likvidacija započeo je u Zagrebu u oktobru 1991. kada je ubijen Niko Mioč.
Za ubistvo su osumnjičeni Zorana Petrovića Ivicu, a za podsticanje Miljenka Žaju Krojfa, koji je s Miočem držao jednu piceriju u Trnovčici. Zoran Petrović u međuvremenu preminuo, a protiv Krojfa se i dalje vodi postupak na zagrebačkom sudu.
Mafijaši godišnje zarade milijardu evra
"Jesam li sam sam sebi bio prijatelj ili neprijatelj, jesam li sam to hteo ili ne? Danas znam odgovor. Preplave me emocije kada zamišljam da su to mogli biti moji roditelji i moji prijatelji koji su plakali, moja deca. Prođe me jeza od osećaja da su mogli odrastati bez oca, ako ni zbog čega, onda zbog nekih uverenja koje sam imao, neki ponos koji je bio samo iluzija. Mislili smo da je to hrabrost, da smo moćni, a to je uvek bilo skrivanje, gledao bih ispod auta svaki put kada bih prišao vratima, pitajući se imam li šta ispod, hoću li odleteti u vazduh. Gledao sam na svaki ugao da vidim cilja li me neko snajperom... Nisam se više smeo voziti motorom, uvek sam uz sebe morao imati tri ili četiri naoružana čoveka, ljude od poverenja koji me štite za porciju ćevapa. Na mnoga mesta, naravno, nisam smeo ni da provirim. Eto, danas žalim za prijateljima koji su mogli biti sa mnom i slaviti rođendane, veseliti se. To nije bio normalan život i takav svet nikog nije mogao usrećiti."
Danas hrvatski mafijaši suptilnije rešavaju nesporazume. Ne posežu odmah za oružjem. Prema nekim procenama, godišnje zarađuju više od milijardu evra. Prljavi novac peru kupovinom kafića, salona, skupih automobila i drugih nekretnina. Neretko ga ozbiljno investiraju u legalne poslove. Milioni prljavog novca, kojem se teško ulazi u trag, završe i na inostranim pfšor računima...
(Express.hr)