Kada sam odlazio sa nedeljne mise, jedan mladi čovek mi je prišao. Stao je tačno ispred mene i rekao, "Gospodine, šta ćete da uradite sa tim cvetom?"
U trenutku nisam znao o čemu priča, ali onda sam shvatio. Rekao sam, "Misliš na ovo?" i pokazao na cvet koji je bio prikačen za rever.
Rekao je, "Da gospodine. Želeo bih da ga imam, ako ste mislili samo da ga bacite." U ovom trenutku sam se nasmejao i rekao mu da mi je zadovoljstvo da mu dam cvet i usputno sam ga pitao šta će da radi sa njim.
Kada je momak završio priču jedva sam mogao da govorim. Moje oči su bile pune suza i znao sam da me je priča pogodila duboko u dušu. Otkačio sam cvet i sa njim u ruci pogledao sam dečaka i rekao, "Sine, ovo je nešto najlepše što sam ikada čuo, ali ne možeš da dobiješ ovaj cvet jer to jednostavno nije dovoljno. Ako pogledaš ispred ulaza u crkvu videćeš veliki buket cveća. Različite porodice ih kupuju za crkvu svake nedelje. Molim te uzmi to cveće i odnesi baki jer ona zaslužuje najbolje."
Kao da već do tada nisam bio ganut ovom pričom, on je rekao još nešto što ću uvek pamtiti. Rekao je, "Kakav divan dan! Tražio sam jedan cvet, a dobio sam divni buket."
Ovaj dečak je bio zahvalan na nečemu što svi mi uzimamo zdravo za gotovo: Ljubav i osećaj pripadanja. Obično, ovakve stvari se dobijaju od roditelja, ali uprkos tome što je napušten, izgleda da on još uvek veruje u dobro u drugim ljudima. Ovo vas nekako tera da razmislite kako neki roditelji mogu da budu okrutni, ali srećom ova baka je spasla ovo dete. Izgleda kao da imaju neverovatnu vezu.
(Hefty)