IZBEGLICE HRLE KOD SVOJIH BIVŠIH GOSPODARA: Kriza u Siriji i kolonijalno nasleđe Pariza i Londona
Sirijski rat je vaskrsao neprijatno kolonijalno nasleđe Francuske i Velike Britanije. Za Francuze i Britance, čija je politika u Siriji posle Prvog svetskog rata duboko oblikovala i tu zemlju i region, 500.000 sirijskih izbeglica koje su prošle godine došle u Evropsku uniju personifikuje leglo pilića koje dolazi kući da bi se gnezdili.
Dok obe zemlje ne pokušavaju da se na bilo koji smislen način potrude da se sukob u Siriji završi, njihova istorijska odgovornost ih primorava da prihvate sirijske izbeglice. Već 1915. godine, francuska je svoje pravo na Siriju videla kao deo svoje "istorijske misije" u zemlji kojoj su njihovi krstaši jednom osvojili probijajući se do Jerusalima.
Iza istorijskih zаhteva, Sirija je Francuskoj obećavala komercijalne, geografske, i strateške prednosti u senci raspada Otomanskog carstva. To se ostvarilo sporazumom Sajks-Piko 1916. godine, koja je Francuskoj davao uticaj i kontrolu nad savremenim Libanom i Sirijom, а Britancima vlast u sadašnjem Jordana i Iraka.
Ali Britanci su posle preigrali svoje francuske kolege prilikom završne podele teritorije na Bliskom istoku. Pre otvaranja Pariske mirovne konferencije 1919. godine, tadašnji britanski premijer Dejvid Lojd Džordž je izvukao ustupke od francuskog premijera Žorža Klemansoa, i naftom bogatu provinciju Mosul i Palestinu stavio pod britansku vlast, umesto francusku ili međunarodnu upravu.
Suočen sa izdajom Britanaca, Fejsal je ubrzo poražen, a Francuzi su ušli Damasku 25. jula 1920. i prisilili ga da pobegne. Oni su poništili sve odluke Sirijskog nacionalnog kongresa i uspostavili kontrolu nad zemljom. Francuske vlasti su se u vršenju vlasti služile strategijom "zavadi pa vladaj" koja je mnogo uticala na stvaranje unutrašnjih podela, koje su nastavile da postoje i pošto su njihove trupe napustile Siriju 1946. godine.
Vreme je za Britaniju i Francusku da se aktivnije uključe u preseljenje i prihvatanje azila sirijskih izbeglica koji beže u Evropu. U skladu sa primedbama komesara migracija Evropske unije, Dimitrisa Avramopoulosa, "Nije na migrantima ili izbeglicema da biraju gde da idu," Francuska i Britanija bi trebalo da pozdrave izbeglice koji su prešli jarak tvrđave Evrope. Ako je ovo zaista stav Evropske unije, dve vodeće države tog saveza, koji nose kolonijalno nasleđe bi trebalo da promene ploču i počnu da ispravljaju svoje greške od pre jednog veka.
Britanija mora da prihvati više sirijskih azilanata. U decembru prošle godine, premijer David Kameron je pozdravio prihvatanje 1.000 izbeglica. Ali tako mali broj prihvata u zemlji sa tako velikim asorpcionim kapacitetom izgleda više kao parodija. Velika Britanija je obećala da će prihvatiti 20.000 sirijskih azilanata do 2020, ali to nimalo ne impresionira. Na nedavnoj donatorskoj konferenciji za Siriju i region, Britanija je takođe bila obećala dodatnih 1,75 milijardi dolara u naredne četiri godine. Ali takvi daleki i neprovereni ciljevi govore o Kameronovom nedostataku vizije.
Francuska ima za cilj da prihvati 30.000 sirijskih izbeglica do kraja 2017. godine, dok je francuski premijer Manuel Vals rekao je da njegova zemlja "neće dočekati sve izbeglice u Evropi". Niko ne traži od Francuske da to učini, ali bi od nje trebalo tražiti da prihvati više azilanata. Iako je Francuska za izbeglice manje privlačna od Nemačke iz različitih razloga (dugotrajno vreme dobijanja azila, visoka nezaposlenost, ukorenjeni ksenofobične stavovi, itd), ona može da podnese više nego što tvrdi da je moguće. Rušenje velikih delova izbegličkog kampa "Džungla" u Kaleu, bez pružanja boljih rešenja teško da predstavlja korak napred.
Britanija i Francuska ne mogu ponovo da napišu istoriju, ali moraju da iskoristi trenutak i da preduzmu "istoriijsku misiju" koja je ukorenjena u njihovoj istorijskoj odgovornosti da bi pomogli sirijskim izbeglicama.
(Informed comment - priredio M. Đorđević)