7 priča o filmovima koji su uticali na život u socijalizmu

Petnaest godina posle formalne kapitulacije Hitlerove Nemačke, rat je u jugoslovenskim bioskopima još trajao

“Ljubav i moda”

1. Limunada sa Bebom Lončar u glavnoj ulozi bila je prvi socijalistički blokbaster i izazvala je pravu revoluciju u ponašanju i oblačenju omladinaca sitih filmova o ratu i partizanima

Petnaest godina posle formalne kapitulacije Hitlerove Nemačke, rat je u jugoslovenskim bioskopima još trajao. Filmovi o junačkoj borbi partizana, ma koliko bili potresni, ljudima su se u jednom trenutku malo popeli na glavu.

Možda baš zbog te potresnosti, jer ionako nije bilo porodice koja se cela provukla kroz stradanja. Osim toga, posle Titove svađe sa Staljinom, Amerika je počela da nam namiguje, pokvareno pokazujući ispod raširenog kaputa raskoš kapitalizma... Sve se te 1960. godine bilo namestilo za uspeh filma “Ljubav i moda”.

Velika promaja

Strogo uzev, to teško da je moglo da se nazove filmom: “u njemu je velika promaja što se tiče i dramaturgije i logike, čak je i gluma nekad na ivici šmire”, rekao je jedan (krajnje dobronamerni) kritičar.

Grupa beogradskih studenata, da bi zaradili novac za održavanje takmičenje u jedriličarstvu, organizuje modnu reviju za preduzeće “Jugošik”, služeći se i sitnim prevarama. “Cilj je plemenit, revija je uspela, štete nije bilo ni za koga, pa ni za studentkinju Sonju i mladog modnog kreatora Boru, koji su na kraju rešili svoje nesuglasice.”

Sonju je igrala maloletna Beba Lončar, pevali su Ivo Robić i Ðuza Stojiljković, čija je pesma “Devojko mala” ostala do današnjih dana.

Ova lepršava komedijica u tehnikoloru, sa glamuroznim, lepim devojkama, haljinama, “vespama” i modernom muzikom, izazvala je pravu revoluciju u Jugoslaviji: “Za samo nekoliko meseci, od Triglava do Ðevđelije, nije bilo živog stvora nezaraženog filmom: devojke su mislile da će ako nose haljine u sitnokaro dezenu postati lepe kao što je lepa Beba Lončar, momci su mislili da će je sresti ako se provozaju “vespom” po gradu, neotkriveni pevački talenti bili su ubeđeni da će ako nauče pesme koje u filmu peva Ivo Robić, postati slavni koliko je on bio, oni malo stariji oba pola prepuštali su se slatkim slikama sa ekrana kakve nemaju u životu i tako dalje i tako dalje.”

“Ljubav i moda” prvi je socijalistički blokbaster: Beograd je tada imao 60 dvorana, a u Kruševcu se, na primer, prikazivao u sva tri bioskopa, u sva tri moguća termina i videlo ga je više od 15.500 ljudi! Razumljivo, postigao je i međunarodni uspeh - u zemljama za koje smo mi bili Zapad. U Rusiji su, tako, devojke nosile u bioskop blokove za skiciranje i sa ekrana precrtavale kostime.

Vlastima u socijalističkoj Jugoslaviji, koje su strogo nadzirale kulturu, ovaj film nije mogao da smeta jer nije zadirao u osnove društva: vlast Komunističke partije Jugoslavije, bratstvo i jedinstvo, socijalizam kao društveno uređenje...

Rukovodioce izašle iz rata moglo je da naljuti pozivanje na sladak život, ali ni oni sami više se nisu lomatali po planinama, najviše što su se peli bilo je brdo Dedinje... pa je film distribuiran bez smetnji.

Moda Marjanova

Kritikovali su ga samo mladi i gnevni filmski stvaraoci koji će se desetak godina kasnije proslaviti “crnim talasom”: Dušan Makavejev i Živojin Pavlović bili su žestoki protivnici ove limunade, a najjači udarac filmu zadao je list Student tekstom “Ljubav i moda ili moda Marjanova”.

U ciničnom, posprdnom tonu film je obeležen kao plitka budalaština, ostatak bednog buržoaskog ukusa, nepotrebno arčenje para u vremenima kad valja stvarati ozbiljno i odgovorno.

Reditelj filma Ljubomir Radičević posle toga je bio profesor na FDU, ali nikada više nije dobio priliku da snimi film.


Holivud u Beogradu

2. “Avala film” i Ratko Dražević, funkcioner Udbe, doveli su u Jugoslaviju zvezde poput Orsona Velsa, Entonija Kvina, Berta Lankastera...


Kad je šezdesetih godina SFRJ počela da se otvara prema Zapadu, Ratko Dražević, funkcioner Udbe, postavljen je za direktora “Avala filma”. Tadašnja državna vlast je shvatila da je filmska industrija vrlo unosan ekonomski posao, a njegov zadatak bio je da dovede holivudske, italijanske i ostale zapadne koprodukcije. Dražević je posle rata likvidirao odbegle četnike i ustaše u emigraciji, pa je naučio jezike i stekao manire svetskog čoveka.

Trka s Italijom

Pošlo mu je za rukom, zahvaljujući vezama, kao i spuštanju cene filmskih projekata, da dovede na snimanje u Beograd najpoznatije zvezde svetskog filma. Za nekoliko godina snimljeno je četrdeset filmova u kojima su učestvovali: Dejvid Lin, Orson Vels, Entoni Kvin, Klint Istvud, Bert Lankaster, Frensis Ford Kopola, Džejms Mejson i drugi. Krajem 1963. “Avala film” je zaradila više od “evropskog Holivuda” - italijanske Ćinećite.

Ove zvezde su Jugoslovenima otvorile vrata u svet luksuza i glamura: mladići koji su znali strane jezike zaposlili su se kao prevodioci, lepotice su opsedale beogradske hotele “Mažestik” i “Metropol”, u kojima su odsedali producenti, a beogradski snagatori svakog jutra su čekali u redu da ih, kao statiste, izaberu da postanu gusari ili vikinzi...

Bestseler Mome Kapora “Foliranti” opisuje to vreme. U ovom romanu, koji je doneo slavu svom autoru, beogradski kaskader umire od opekotina zadobijenih u plamenu zbog bahatosti reditelja.

Reditelj na zalasku karijere Džek Kardif snimao je u Jugoslaviji “Duge brodove”. Dva brata vikinga, koje igraju Ričard Vidmark i Ras Tamblin, kradu pogrebni brod kralja Skandinavaca, kao i njegovu lepu ćerku Gerdu, i kreću u potragu za ogromnim zvonom od čistog zlata. Braća se bore s nemirnim morem, neposlušnom posadom i opasnim mavarskim vojnicima koje predvodi princ Al Mansuh u tumačenju Sidnija Poatjea...

Uloga Gerde je Beograđanku Bebu Lončar odvela u svet...

Epopeje sa strancima

Dve godine ranije otpočelo je snimanje epopeje “Marko Polo”. Uloge su tumačili Horst Buhholc, Entoni Kvin, Orson Vels, Omar Šarif...Tu negde bio je i nepoznati Alen Delon. Sprijateljio se sa lepim Beograđaninom Miškom Miloševićem i odveo ga sa sobom u Pariz. Tamo je vrlo brzo postao miljenik francuskog džet-seta i ta mu je slava udarila u glavu. Žena Alena Delona Natali bila je Miloševićeva ljubavnica - iza njegovih leđa Milošević je pričao po Parizu da je njihov sin Antoan njegovo dete. Bio je u vezi sa zvezdom Romi Šnajder, koju je šamarao na javnim mestima, a 1965. je sa jednom bogatom novinarkom otišao u Ameriku. Naredne godine on i žena glumca Mikija Runija pronađeni su mrtvi u Runijevoj vili u Holivudu. Imao je 24 godine.

Na njegovo mesto u Pariz je kod Delona došao Stevica Marković. I on je postao ljubavnik Natali Delon, ali i supruge francuskog premijera Žorža Pompidua. Izgleda da je pokušao da je uceni. Pompiduovi i Alen Delon, međutim, imali su prijatelja mafijaša Markantonija... Stevica Marković je ubijen na đubrištu pored Pariza, posle čega su mu odsekli muškost i stavili u usta. Generacije kriminalaca iz Jugoslavije u Mišku Miloševiću i Stevici Markoviću videle su svoje idole.

Ni “Dugi brodovi” ni “Marko Polo” nisu postigli veći uspeh...



Laura naše mladosti

3. Sedamdesetih su hitovi u SFRJ bili erotski filmovi “Grčke smokvice”, “Šveđanke u internatu” i “Mali greh”, a glavna zvezda je bila Laura Antoneli


Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, dok se o internetu nije ni sanjalo, dakle u zlatno doba pornografije, dok je bioskopske blagajne u svetu punio film “Duboko grlo”, u jugoslovenskim bioskopima prikazivale su se danske, nemačke i italijanske erotske komedije. Apsolutni hitovi, koji su na reperetoarima ostajali i po mesec dana, bili su “Mazurka u krevetu”, “ABC od ljubavi do seksa”, “Zašto ne dođeš u moj krevet”, “Vrele noći na Ibici”, “Njoj se mili u svili”, “Grčke smokvice”...

Letnje avanture

Danas je rasprostranjeno mišljenje da se glumice u ovim filmovima nisu depilirale ni ispod pazuha, što je samo delimično tačno. Ispod pazuha jesu... Generalno gledano, bile su čak i lepše od zvezda današnjih porno-filmova, a neretko su vladale i zavidnim glumačkim umećem. I uopšte, erotski filmovi onog doba bili su ozbiljna stvar. Umesto da samo nižu nemaštovite i često zamorne scene seksa, njihovi autori ulagali su trud u scenarija, pa su “one scene” bile povezane kakvom-takvom pričom u celinu koja je s pažnjom - ali i uzbuđenjem - mogla da se gleda.

“Grčke smokvice”, čiji se sadržaj svodi na opisivanje letnjih avantura grupe devojaka koje su tek postale punoletne, tako je više uradio za promociju turizma nekadašnjeg jugoslovenskog suseda nego sve plaćene službe zajedno. A ruski kosmonauti su za vreme dužih letova zadovoljavali svoje seksualne želje gledajući, prema preporuci visoke stručne komisije, baš “Smokvice”.

Drugi veoma popularan film te vrste bio je “Šveđanke u internatu”. Već sam naslov bio je u stanju da raspali maštu muškog dela jugoslovenske populacije. Skandinavija je u to vreme prednjačila u svetu u seksualnim slobodama, u šta su ređi sretnici mogli da se uvere i lično u letnjim mesecima, na Jadranu, omiljenoj turističkoj destinaciji severnjakinja...

Zavodnica

Ali u kolektivnom sećanju Jugoslovena, koji su sedamdesetih godina bili mladi ili vrlo mladi, počasno mesto zauzimaju dva italijanska filma: “Malicija - igra s vatrom” i “Mali greh”, sa Laurom Antoneli u glavnoj ulozi.

U prvom je igrala vrlo zgodnu kućnu pomoćnicu za čiju se naklonost otimaju postariji udovac i njegov maloletni sin, a u drugom vrlo zgodnu mladu ženu koju suprug neoprezno ostavlja u kući svojih roditelja, gde su u nju zaljubljuje njegov mlađi brat. U oba filma likovi koje tumači Laura Antoneli prefinjeno i s ukusom, ali s erotskim nabojem jednog vulkana, zavodi maloletnika, i to traje.. pa se on tek oko pola filma usudi da joj ispod stola stavi ruku među noge za vreme porodičnog ručka, a ona se prvo malo buni pa ga pusti, pa popusti... da bi do seksa došlo pred sam kraj filma, kad svi u publici već dišu kao jedan. Ali kakvog seksa? Ako sećanje ne vara autora ovog teksta, ni u “Igri s vatrom” ni u “Malom grehu” ne vidi se ni bradavica glavne glumice! Ona je stalno ili u dekoltiranoj haljini ili u negližeu, ali nije onda bilo muškarca koji ne bi prodao dušu da se nađe na mestu Alesandra Moma, koji je igrao glavnu mušku ulogu. Laura Antoneli bila je ozbiljna glumica koju su angažovali vrlo ugledni reditelji, između ostalih i Likino Viskonti. Više godina bila je u vezi sa Žan-Polom Belmondom. Umrla je prošle godine, ožaljena od stotina miliona muškaraca širom sveta. Alesandro Momo, koji je u filmu glumio kao petnaestogodišjak i od Laure bio mlađi 28 godina, poginuo je vozeći motocikl dve godine kasnije. Bogovi su kaznili onog koji se uzvisio iznad ostalih muškaraca.

Uticaj Nikolsona i De Nira na modu


4. Zahvaljujući filmovima “Let iznad kukavičjeg gnezda” i “Taksista”, većina Jugoslovena počela je da nosi zelenu vijetnamku i crnu pletenu kapu


Bilo je filmova koji su izazivali jače emocije; zbog kojih smo se žučnije sporili; posle kojih su se rušila naša uverenja; drugačije smo voleli; bili više zbunjeni... ali nijedan nije ostavio toliko dugotrajne vidljive posledice kao što su to “Let iznad kukavičjeg gnezda” (1975) i “Taksista” (1976). I dan-danas, četiri decenije pošto su prikazani, ulicama jugoslovenskih gradova prolaze ljudi u zelenoj vijetnamci i sa crnom pletenom kapom na glavi. A sve je to zbog Džeka Nikolsona i Roberta de Nira.

“Let iznad kukavičjeg gnezda” reditelja Miloša Formana (snimljen po romanu Kena Kizija) prvi je film koji je osvojio svih pet glavnih Oskara (najbolji film, glavni glumac, glavna glumica, reditelj, scenario) još od 1934. i filma “Dogodilo se jedne noći”.

Borba za individualnost

Mekmarfi (Nikolson), osuđen zbog seksa s maloletnicom, prebačen je u psihijatrijsku bolnicu, gde bolničarka Rečid velikim dozama umirujućih sredstava i autoritarnim režimom rada oduzima pacijentima individualnost i svaku mogućnost da se zaista promene. Mekmarfi se s tim ne miri i podstiče pacijente na pobunu protiv pravila... Na kraju završava lobotomiran.

Tokom celog filma Nikolson nosi crnu pletenu kapu i taj će modni detalj odmah posle premijere postati vrlo popularan među muškarcima.

“Crna vunena kapa - kakvu nosi Džek Nikolson u filmu ‘Let iznad kukavičjeg gnijezda’ - štitila mi je čelo i uši od silnog burovitog vjetra...”, piše Miljenko Jergović u jednom svom romanu. A devedesetih godina prošlog veka, tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije, takva će kapa praktično postati deo uniforme vojski s obe strane vatrene linije. Najdosledniji su ipak bili Arkanovi “gardisti”, koji su tako, podvijenog kraja, nosili fantomke...

Jakna marinaca

Godinu dana kasnije Martin Skorseze snimio je “Taksistu”. Travis Bikl (Robert de Niro) vijetnamski je veteran koji pati od posttraumatskog sindroma i zbog nesanice prihvata da njujorškim ulicama vozi taksi u noćnoj smeni. Slobodno vreme provodi u pornografskim bioskopima ili lutajući gradom. Prostitutke, lopovi i narkomani koje susreće u siromašnim gradskim četvrtima u njemu izazivaju odvratnost i želju “za čišćenjem prljavštine ulica”. Intenzivno doživljava svoja poznanstva sa ženama - s pristojnom Betsi, zaposlenom u predsedničkoj kampanji jednog senatora, i sa dvanaestogodišnjom prostitutkom Iris. Kad mu sastanak s Betsi propadne kad je odvede u porno-bioskop, a Iris ne želi da joj pomogne, Travis odlučuje da unese promene u svoj život: počinje da vežba da bi ojačao, brije glavu na irokez frizuru, oblači vijetnamku i naoružan šeta gradom...

Ubrzo je vijetnamka, jakna “M-65 fild džekit” američkih marinaca, postala najtraženiji odevni predmet u beogradskim komisionima, radnjama u kojima se u vreme socijalizma jedino mogla kupiti roba sa Zapada. Ali nije to bilo specifično samo za naše prostore. Majkl Ćimino je dve godine kasnije (1978) snimio “Lovca na jelene”. Glavnu ulogu je i tu igrao De Niro, a u većem delu filma on nosi i vijetnamku i crnu pletenu kapu.

Kako rasplakati Srbe

5. Žene su u bioskopima puštale suze uz filmove „Ljubavna priča” i „Kramer protiv Kramera“, a muškarci uz „Šampion“ sa Džonom Vojtom

Istorija uspešnih filmova je istorija filmova koji su uspeli da publici izmame suze. Spisak je znači podugačak. Visoko pri vrhu je meksički “Jedan dan života”, koji spada u najpopularnije filmove prve polovine pedesetih u tadašnjoj Jugoslaviji.

Meksička revolucija

To je priča o dva prijatelja oficira u meksičkoj revoluciji, od kojih je jedan osuđen na smrt streljanjem zato što je odbio da puca u narod. On moli svog prijatelja da odloži izvršenje kazne samo jedan dan da bi mogao da majci Huaniti čestita rođendan. Majka dolazi u zatvor, u posetu, a svi oko njih znaju da će njen sin umreti... Prema nekim izvorima, film je u Zagrebu 1952. neprekidno prikazivan 284 dana zaredom pred punom dvoranom.

Dve decenije kasnije blagajne je punila “Ljubavna priča” sa Rajanom O’Nilom i Ali Makgro. On je iz bogate, ona iz radničke porodice i mnogo se vole. Zbog toga što se roditelji protive njegovoj vezi, on napušta porodicu i završava studije uz njenu pomoć i platu učiteljice. Ali ona se razboli od leukemije i da bi našao novac za njeno lečenje, on mora da se obrati ocu. Iako se film završava pomalo nefer jer ona umire, a on se miri sa ocem i vraća u okrilje bogate porodice, publika je ridala...

Na početku sukoba u bivšoj SFRJ, jedan od petorice četnika na fotografiji koju je objavio zagrebački Vjesnik kao dokaz da Srbi izazivaju nemire zvao se Oliver Baret. Godinu dana ranije promenio je ime u redovnom postupku i nazvao se po liku kojeg je u “Ljubavnoj priči” igrao Rajan O’Nil. Inače je bio Albanac...

Sledeći ozbiljan udarac na emocije izazvao je “Karamer protiv Kramera”, snimljen 1979. godine, saga o ocu (igra ga Dastin Hofman) koji se posle razvoda bori za starateljstvo nad sinom. O kvalitetu filma govori i podatak da je osmogodišnji Džastin Henri, koji tumači sina, postao najmlađa osoba nominovana za Oskara!

Najtužnija scena

Ali sve su to bili “ženski filmovi”. Jugosloveni u bioskopu nisu imali običaj da plaču. Što se Srba tiče, ako im je zaiskrila suza tokom “Marša na Drinu”... Onda se, iste godine, u bioskopima zavrteo “Šampion” sa Džonom Vojtom.

Bivši bokserski šampion Bili Flin povukao se iz ringa kad ga ja ostavila žena da bi se posvetio podizanju sedmogodišnjeg sina. Zarađuje za život kao radnik na hipodromu, a kad odluči da sinu obezbedi bolju budućnost, vraća se boksu. Ne želi da preda borbu ni kad je teško povređen, pa na kraju meča - i filma - umire, dok ga sin vuče za ruku i govori: “Probudi se, Šampione!” i “Hoću Šampiona!”

To je bio trenutak kada su Srbi dozvolili sebi da u bioskopu plaču! Generacijama koje su odrastale uz video-rikordere, pa docnije uz internet, nemoguće je u punoj meri dočarati scenu u kojoj ceo red muškaraca u bioskopu, u promenljivoj svetlosti sa ekrana, pušta suze da im kaplju sa lica i glasno jeca...

Ako im je potrebno opravdanje, onda je ono u činjenici da su američki profesori psihologije na Berkliju u SAD utvrdili da je ova dvominutna scena “najtužnija filmska scena ikad snimljena”.

“Šampion” je bio nominovan za Oskara u pet kategorija, ali je dobio samo nagradu za muziku. A za ulogu dečaka - prema sudu kritičara: jednom od najboljih dečjih uloga u istoriji kinematografije - mladi Rik Šreder dobio je Zlatni globus.

Emanuela - surova prvoaprilska šala

6. Prvi film za odrasle prikazivan u bioskopima bio je toliko popularan da su zamalo izbili nemiri kada se TV našalila da će pustiti ovo erotsko delo

Prvi film za javno prikazivanje koji je sadržao eksplicitne scene seksa bio je “Poslednji tango u Parizu”, snimljen 1972. godine. U Beogradu je prikazivan samo na ponoćnim projekcijama u bioskopu “Odeon”, ali se o njemu više pričalo nego što je bio gledan. Za ukus publike bilo je premalo seksa, ali to bi nekako i moglo da se podnese da nije bilo previše pametovanja u dijalozima. Jednostavno, kako da uživaš u filmu kad pojma nemaš o čemu je u njemu reč.

Prazne ulice

Ali slobode koje je ovaj film oteo od čuvara javnog morala omogućile su da dve godine kasnije bude snimljena “Emanuela”. U Francuskoj je prodato gotovo devet miliona karata; u Velikoj Britaniji to je bio prvi “film za odrasle” prikazivan u redovnim bioskopima, istina tek pošto je cenzura naložila izbacivanje najvrelijih scena; u SAD je to bio prvi film samo za odrasle koji je distribuirala “Kolumbija”. Legenda kaže da su film kupili tek kad su saznali da u redovima za karte u Evropi najviše stoje žene...

Vlasti u socijalističkoj Jugoslaviji bile su tvrđeg srca - nekoliko godina odbijale su da ga uvezu uprkos vapajima iz naroda. Stvar je otišla toliko daleko da je jednog 1. aprila državna televizija napravila šalu i saopštila da će te večeri film konačno biti emitovan. Treba li reći da su ulice te noći bile prazne, a da je malo nedostajalo da do jutra izbiju masovni nemiri?

Ceo film je niz dramaturški slabo povezanih erotskih epizoda čiji je akter junakinja koju igra Silvija Kristel - predivna mlada manekenka Emanuela. Ona dolazi u Bangkok da bi se pridružila suprugu, muškarcu već u godinama. On radi u francuskoj ambasadi, uživajući sve blagodeti koje diplomatija pruža dok ga opslužuju verne sluge. Emanuela ga voli, a on je podstiče da istražuje svoju seksualnost i uvodi u avanture o kakvima nije mogla ni da sanja, kao što su masturbacija pred drugima, lezbijski odnos, silovanje...

Ikona maštanja

Uspehu filma doprineli su rafiniranost dizajna i koreografije erotskih prizora, ali i Silvija Kristel, inače ne mnogo talentovana glumica. U anketi iz 1995. godine o najlepšim ženama na filmskom platnu, povodom sto godina filmske umetnosti, Silvija Kristel našla se među imenima kao što su Odri Hepbern i Greta Garbo. “Silvija Kristel ostala je ikona mladalačkog maštanja, a ovaj film neka vrsta udžbeničke enciklopedije koja je morala da se pročita pre stupanja u svet odraslih”, zapisao je jedan kritičar. A u kakvoj je atmosferi prikazivan kod nas, najbolje svedoči izjava onovremenog direktora bioskopa u Vranju Andreje Jovanovića: “Kad sam doneo prvi erotski film ‘Emanuela’, prozori su nam polomljeni na ulazu od gužve da se dođe do karte. Milicija je dežurala, bilo je i tuče, htelo se preko reda do šaltera... Značajne goste smo smeštali na balkonu, da ih ne vide. Imao sam slučaj starijeg druga, bivšeg predsednika opštine, koji je došao u moju kancelariju, prvo razgledao slike Emanuele i izgrdio me kako je to sramota, kako uništavamo omladinu, a onda odjednom pitao: ‘Čekaj, bre, sve li se vidi, ali pošteno da kažeš, nemoj da lažeš?’ ‘Sve, kao da je od majku rođena’, odgovorio sam. ‘Odmah da mi obezbediš da gledam večeras, ali da me niko ne vidi!’ Međutim, zaneo se, pa su ga videli i sutra je celo Vranje o tome brujalo...”

Ćao, Brus Li!

7. Majstor borilačkih veština bio je najveća zvezda Jugoslavije, a nije bilo dečaka koji nije imitirao glumca iz filma “U zmajevom gnezdu”

Rečenica koja sledi možda će naići na osporavanje ili osudu, ali autor ovog teksta čvrsto stoji iza nje: dve su osobe iz dalekog sveta više učinile za emancipaciju Roma u Jugoslaviji i podizanje njihove nevladine organizacije i borci za ljudska prava zajedno. Jedan je Majkl Džekson, a drugi Brus Li.

Majkl Džekson

U vreme proboja pevača na vrh top-lista, dok je još bio tamnoput, naši su se Romi vrlo lako identifikovali sa Džeksonom. Ranih osamdesetih godina u skopskom naselju Šuto orizari, najvećoj romskoj koloniji na Balkanu, njegovi posteri bili su okačeni na prozorima kućeraka tako da gledaju na blatnjave sokake. Nije tada bilo moguće videti stanovnika Šutke starijeg od deset i mlađeg od 30 godina bez lokni. O munvoku da i ne govorimo... Posteri su, međutim, izbledeli sporije od pevača. Za razliku od Džeksona, Brus Li svoje obožavaoce nije izdao. Nije ni mogao: umro je šest dana pre premijere filma koji ga je u Jugoslaviji učinio besmrtnim.”U zmajevom gnezdu” (1973) prvi je kineski borilački film koji je bio proizveden u Holivudu, a 2004. godine proglašen je za film od značaja za kulturu SAD.

Radnja je tipična za ovu vrstu kinematografskih ostvarenja: Brus Li je majstor borilačkih veština iz hrama Šaolin koji učestvuje na turniru na dalekom ostrvu kojim vlada Han. Lijeva namera je da uništi Hana jer se ovaj odmetnuo od Šaolina i poznavanje borilačkih veština koristi za zločine. Među učesnicima turnira su i belci, koji staju na Lijevu stranu, i pomažu mu u borbi protiv Hana i njegovih oficira, takođe majstora kung-fua...

Izuzetno atraktivno koreografisane borbe čine gotovo 90 odsto ovog filma i to je svakako najveći razlog za njegov uspeh kod publike. Naravno da sve zasluge pripadaju samom Brusu Liju, neobičnoj pojavi i van filmskog sveta. Sin doseljenika završio je studije filozofije u SAD, a onda se posvetio izgradnji sopstvenog stila borbe, pretvarajući svoje telo u ratnu mašinu. Brzina njegovog udarca sa udaljenosti od 90 cm bila je pet stotinki i radio sklekove na samo dva prsta jedne ruke!

Epski junak

Sve ove činjenice, i mnoge druge, znali su i njegovi obožavaoci u Jugoslaviji, iako mnoge od njih niko nikad nije video da nešto čitaju, a još manje da kupuju novine. Predanje o Brusu Liju prenosilo se od usta do usta, kao i sve ostale legende o epskim junacima kroz istoriju - od Ahila do Hajduk Veljka.

I svi su oni vrteli nunčake! Reč je o ne mnogo efikasnom istočnjačkom oružju načinjenom od dva drvena štapa vezana kanapom, kojima je Brus Li u filmu baratao mađioničarskom veštinom. Trening sa nunčakama bio je veoma bolan jer samopovređivanje jednostavno nije bilo moguće izbeći, a njihov učinak u realnoj tuči vrlo slab. Ipak, osamdesetih godina prošlog veka svako ko je držao do sebe vrteo je nunčake, a oni sa samoubilačkim sklonostima pravili su ih i od vodovodnih cevi i lanaca. Sve zbog Brusa Lija!

Posle raspada SFRJ, 2005. godine, dva mlada čoveka Veselin Gatalo i Nino Raspudić u Mostaru su postavili bronzani spomenik u prirodnoj veličini (168 cm) Brusu Liju. Prve noći po otkrivanju neko mu je ukrao nunčake! Da bi spomenik zaštitili od skrnavljenja, opštinske vlasti ubrzo su ga sklonile, da bi na postament bio vraćen 2013.

Sledeće subote: 7 stranih diplomata koji su presudno uticali na istoriju Srbije