– Posle završene gimnazije želela sam da upišem engleski jezik. Uprkos svom trudu i vežbanju, nisam uspela i to je bio okidač. Razočarala sam se mnogo, izgubila veru u sebe, zapala u depresiju. Svi iz mog društva su upisali fakultete koje su želeli, svi su bili srećni, a ja sam se osećala kao gubitnik. Nisam mogla da slušam njihove priče o kolokvijumima, predavanjima, imala sam osećaj da me smatraju glupom i nesposobnom. Počela sam da ih izbegavam i da se povlačim u sebe. Ništa me više nije doticalo, zanimalo, veselilo. Pošto nisam imala šta drugo da radim, išla sam na internet, otvorila sam profil na Fejsbuku, pa je on postao moj najbolji prijatelji i beg od stvarnosti – priča naša sagovornica.
Pet sati na mreži
Kompjuter je bio uključen po ceo dan. U početku, Ivana je otvarala profil samo da vidi šta ima novo, ali se to vreme sve više povećavalo.
– Mogla sam i po pet sati da sedim, čitam šta je ko objavio, komentarišem, „lajkujem“ slike i statuse. Fejsbuk je te 2008. tek krenuo kod nas. Tu si mogao da budeš neko bolji, sa najboljom profilnom slikom, da se osećaš kao zvezda jer objavljuješ svoje slike, šta radiš, kuda ideš, a postaješ i deo života drugih gledajući njihove slike i čitajući šta vole i ne vole... Uhvatila me je neka manija da prihvatam za prijatelje i ljude koje poznajem i koje nikad nisam videla. Svakodnevno sam se dopisivala s brojim ljudima, najviše sa strancima. Vremenom, broj mojih prijatelja dostigao je 5.000. Sada mi to zvuči strašno, a zaista je i bilo, samo što to tada nisam primećivala – iskrena je Ivana.
Pisala je statuse i po nekoliko puta dnevno, a osećala je i potrebu da na svakih nekoliko minuta proverava da li joj je neko „lajkovao“ sliku ili status, da li je neko nešto objavio.
– Tu svoju potrebu nisam mogla da kontrolišem. Ako bih nešto drugo radila, morala bih istog trenutka da prestanem i otvorim Fejsbuk. Međutim, ako to ne bih učinila, postala bih nervozna, nestrpljiva, osećala se kao na iglama, kao da me nešto svrbi. Sa svojim društvom polako sam gubila kontakt, tačnije, na neki način ja sam ih odgurnula od sebe. Kad god su me zvali, nalazila sam neki izgovor da ne odem, tako da su digli ruke. Osećala sam da tu više ne pripadam, da više nemamo zajedničke teme, a i stidela sam se jer sam se prilično ugojila – objašnjava naša sagovornica.
Roditelji nisu ništa primećivali jer su skoro po ceo bili na poslu, pa je ona mogla da se potpuno preda virtuelnom svetu.
– Mama me je otkrila kada je uzela godišnji odmor. Primetila je da malo-malo pa otvaram Fejsbuk, i pre i posle povratka iz prodavnice, a vrhunac je bio kad su nam isključili internet jer nismo platili račun. Taj dan je bio pravi pakao. Nisam mogla da se smirim. Vrtela sam se po kući, oblivao me je znoj. Istog trenutka mama je shvatila da sam postala zavisnik i odmah me odvela psihologu – kaže Ivana.
Suočavanje sa istinom
Kao i svi ostali zavisnici, ni ona u početku nije htela da prizna kako ima problem.
– Prvi razgovor sa psihologom prošao je u mom negiranju. Istog dana kada smo se mama i ja vratile kući, počela sam da shvatam. Mama je sve to teško podnela, plakala je. Najviše me je pogodilo kada je rekla da smo prošli svašta u životu, da su ona i tata radili po ceo dan i borili se da meni obezbede normalan život. To me je trgnulo. Bilo me je sramota što sam satima sedela ispred kompjutera umesto da sam pronašla nekakav posao. Osećala sam se bezvredno. Na sledeći razgovor otišla sam spremna da prihvatim pomoć, jer sam shvatila da više nemam kontrolu – seća se nekadašnja zavisnica.
Terapija je trajala gotovo šest meseci. Ivana je uz pomoć psihologa najpre utvrdila pravi uzrok problema, pa su zajednički počeli da tragaju za rešenjem.
– Za to vreme smela sam da koristim internet, ali vrlo ograničeno. Bilo mi je teško u početku, ali želela sam da uspem. Prvo sam izbrisala sve takozvane prijatelje i ostavila samo one koje zaista poznajem. Počela sam ponovo da se viđam sa stvarnim ljudima, nije više bilo dopisivanja. Krenula sam da svakodnevno trčim sa drugaricom da bih se okupirala nečim drugim i to mi je veoma prijalo. Pronašla sam i posao u jednoj prodavnici. Nije bilo nešto inspirativno, ali pomoglo mi je da se osetim korisno i da budem u kontaktu s ljudima. Tamo nije bilo kompjutera, a još nisu postojali telefoni sa aplikacijama, tako da sam bila i fizički i mentalno odvojena od svog nekadašnjeg najboljeg prijatelja. Polako se video napredak i smanjivala se moja potreba za Fejsbukom, iako sam imala povremene krize. Upoznala sam divne ljude koji uopšte nemaju profile na društvenim mrežama i uvidela da je život bez njih i te kako moguć, ispunjen i lep. Još uvek imam profil, ali za razliku od nekada, sada imam i život – zadovoljno kaže Ivana Milošević.
Tekst: Vanja Ostojić