Ivo Andrić rođen je 9. oktobra 1892. godine u Docu na Lašvi (opština Travnik). Andrićevi roditelji Antun i Katarina (rođena Pejić), su živeli u Sarajevu. Kad je Andriću bilo dve godine, otac mu umire od tuberkuloze, pa ga majka seli kod tetke Ane i njenog muža Ivana Matkovščika u Višegrad.
U Višegradu završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju (Prva gimnazija – Sarajevo). U tom periodu počeo je da piše poeziju i 1911. godine u časopisu Bosanska vila objavljuje svoju prvu pesmu "U sumrak".
U oktobru 1912. godine upisuje studije u Zagrebu na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog univerziteta. Sledeće godine prelazi u Beč, gde posećuje predavanja iz istorije, filozofije i književnosti. Zbog slabog zdravstvenog stanja, uz pomoć gimnazijskog profesora Tugomira Alaupovića, 1914. godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu, gde uči poljski jezik. Između dva svetska rata radi u konzulatu u Marseju, Madridu, Parizu…
1924. godine na Filozofskom fakultetu u Gracu brani doktorsku disertaciju pod nazivom Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft).
U mladosti piše pesme i meditativnu lirsku prozu (Ex Ponto, 1918, Nemiri, 1920). Tu sklonost negovao je trajno, o čemu svedoči posmrtno objavljena knjiga zapisa Znakovi pored puta. No, univerzalnu književnu veličinu i svetsku priznatost Andrić je ostvario svojim proznim opusom, kojem na početku stoji pripovetka Put Alije Đerzeleza (1920).
Nastavlja se nizom pripovedačkih zbirki, te romanima Travnička hronika (1945), Na Drini ćuprija (1945), Gospođica (1945), Prokleta avlija (1954), Omer-paša Latas (1976, posmrtno)…
Svet Andrićevih proza usudno je povezan s Bosnom.
“Sve moje je iz Bosne” tom preciznom rečenicom Andrić je sam najbolje objasnio način na koji je Bosna, “zemlja mrke lepote”, u središtu njegovog književnog mikrokosmosa. A, poput drevnih zadužbinara, o kojima je pisao u svojim pričama, on je svoju vezanost za Bosnu pokazivao i na drugi način.
Nagradu koju je dobio, od Nobelove nagrade, odlučio je pokloniti za unapređenje bosanskohercegovačkog bibliotekarstva.
U pismu koje je 17. maja 1962. godine uputio Savetu za kulturu Bosne i Hercegovine on je napisao:
“Želim da obavestim Savet za kulturu NR Bosne i Hercegovine da sam odlučio da Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini poklonim pedeset posto iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade. Moja je želja da se ova sredstva upotrebe za unapređenje narodnih biblioteka na području Bosne i Hercegovine."
Nekoliko godina kasnije Andrić je poklonio i ostatak novca za unapređenje bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.
(Focus)