SLAVKO GOLDŠTAJN: Raspirivanje ksenofobije protiv Srba je zastrašujuće, Jasenovac se još prećutkuje
Zastrašujuća je već sama činjenica da ima pojava koje izazivaju asocijacije na strahote iz tridesetih i Drugog svetskog rata. To je kompromitujuće za nekoliko evropskih zemalja, a naročito za Hrvatsku.
Pisac, izdavač, publicista, partizan i Jevrej – tako najčešće predstavljamo Slavka Goldštajna, jednog od najuglednijih hrvatskih intelektualaca, prenosu Novi list. Vitalni 88-godišnji zagovornik slobode i demokratije upravo je završio rukopis knjige »Jasenovac – tragika, mitomanija, istina«, nepopustljiv i oštar polemički odgovor na prošlogodišnju knjigu »Jasenovački logori – istraživanja« Igora Vukića, Stipe Pilića, Vladimira Horvata i Blanke Matković.
Goldštajnova knjiga izlazi krajem marta, a biće predstavljena 8. aprila u Zagrebu. Govoreći o knjizi, autor će kazati kako je, pišući i istražujući, trpeo i emotivni teret, jer su brojni članovi njegove porodice, uključujući i najbliže, ubijeni u Jasenovcu i drugim stratištima Holokausta.
– Moglo bi se reći, iako nije identično. Ranih devedesetih, za rata, bilo je puno gorih ispada, čak jezivih, od ubistva porodice Zec nadalje. Sada toga, na svu sreću, nema. No, tada je bio rat, a rat je plodno tlo za takva nedela. Danas nije isto, ali znakovi raspirivanja ksenofobije, najviše uperene protiv Srba u Hrvatskoj, zastrašujući su. Izjave poput ove koju ste spomenuli – »idi tamo gde ćeš biti siguran« – podsećaju na tridesete godine prošlog veka, uoči Drugog svetskog rata. Tada je Hitler prema Jevrejima u Trećem rajhu povodio baš to: ostavi svu imovinu i idi u Palestinu. To je bio uvod u Holokaust.U današnjim evropskim i hrvatskim okolnostima, ne verujem da bi nevolje mogle ići tako daleko, ali zastrašujuća je već sama činjenica da ima pojava koje izazivaju asocijacije na strahote iz tridesetih i Drugoga svetskog rata. To je kompromitujuće za nekoliko evropskih zemalja, a naročito za Hrvatsku.
U jednom intervjuu, davno pre parlamentarnih izbora, upozorili ste na slične pojave te rekli da strahujete čak i od progona nastavi li HDZ takvim putem, te osvoji li vlast. Tada su vas mnogi ismejali, ali danas, eto, situaciju porede s tridesetima u Nemačkoj. Jeste li uznemireni?
– Racionalan sam čovek, imam blizu 88 godina, i smireno razmišljam. Znam da se ondašnje zlo u ondašnjim razmerima ne može ponoviti, ali alergičan sam na simptome i recidive.
Srpsko narodno veće ove nedelje je upozorilo na veliki porast izgreda mržnje prema Srbima, a Milorad Pupovac detektovao je tri uzroka tome trendu: jačanje nacionalizma, revizionizma i militarizacije. Vaša se knjiga najviše bavi ovim drugim fenomenom.
– Tim trima korenima koje detektuje Pupovac, dodao bih i opšta kretanja u Evropi. Poljska, Mađarska, Slovačka i baltičke zemlje eklatantni su primeri. Tamošnji je razvoj zasigurno uticao na zbivanja u Hrvatskoj, premda je to čudno, jer su te zemlje u Drugom svetskom ratu doživele sasvim drukčiju istoriju. Mi smo imali Narodnooslobodilačku borbu i otpor fašizmu kao nijedna od tih zemalja, pa i uopšte, kao nijedna zemlja u Evropi. Na području Jugoslavije, od 1941. do 1945. postojao je najsnažniji antifašistički otpor, posebno u Hrvatskoj i Bosni, gde je bio najstabilniji. Stabilnost ustanka na tim područjima uvelike je »potpomogao« Ante Pavelić i ustaše, koji su provodili teror promenjivog intenziteta, ali konstantan. To je unosilo sve jači strah u široke slojeve stanovništva i uvelike donosilo jačanju antifašističkog otpora.
Ali danas ipak imamo taj neverovatan paradoks talasa proustaškog revizionizma, i to u času kad se zemlja pridružila EU, koja je izrasla iz pobede nad nacizmom te iz demokratije i ljudskih prava. Slično je i u Srbiji. Čini se da u obe zemlje traje neka vrsta revizionističke »renacionalizacije« istorije.
– Bio sam partizan. Toga se nikako ne odričem, naprotiv. Ali baš zato, u ovakvim diskusijama, volim pomesti i s naše strane. Jugoslovenska je vlast predugo zabranjivala slobodnu interpretaciju naše bliže prošlosti i nametala propagandu. Smem reći da sam bio među prvim bivšim partizanima koji je javno progovorio i o našim gresima. U mojoj knjizi »1941. – godina koja se vraća« napisao sam da smo znali pobediti, ali da nismo znali biti dobri pobednici. Provala jednostranih desničarskih interpretacija delimično je posledica tih, »naših«, dugogodišnjih zabrana. Ali danas, pravu istinu suzbija desnica, čineći još goru grešku nego što ju je činila jednopartijska Jugoslavija.Niko ne osporava da je Jugoslavija sputavala slobodu govora i istraživanje Drugog svetskog rata. Problem je, međutim, baš u tome da dobar deo današnje desnice nastoji krivotvorinama prekrojiti istoriju.
Uporedimo li to s uzornom britanskom istorijografijom, vidimo da se u Britaniji slobodno raspravlja o svim činjenicama, ali se ne dovodi u pitanje sama vrednost pobede na zločinačkim nacističkim režimom.
U nas, autori poput onih s kojima polemišete, istoriju pokušavaju reinterpretirati u vrednosnom smislu, pa tvrde da je NDH bila prava i dobra hrvatska država, a da je Jugoslavija bila komunistički, čak fašistoidan kazamat.
– Tačno, i to je zato što se u takvim »istraživanjima« ne radi o istoriografiji, nego o rehabilitaciji NDH. A kad se tako gleda na istoriju, kad se u istraživanje ne ulazi s otvorenošću prema činjenicama, nego s unapred odabranim ciljem afirmacije jedne politike, iskrivljavanje istine postaje nužnost. Veliki dio desne istoriografije u Hrvatskoj iskrivljuje istinu jer želi bar delomično rehabilitovati NDH.
To je bio vaš motiv da napišete polemički odgovor na knjigu »Jasenovački logori – istraživanja«.
– Da. Kautor knjige i sekretar Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac Igor Vukić u jednom je intervjuu jasno formulisao cilj, rekavši da NDH, a ne ZAVNOH, treba stajati u hrvatskom Ustavu kao jedan od temelja hrvatske državnosti. Taj je cilj, istodobno, i objašnjenje svih Vukićevih jednostranih istoriografskih napora.
Opišite ukratko svoju metodu u knjizi.
U knjizi ste našli i jednu grubu krivotvorinu.
– Da. Ne znam ko ju je napravio, ali je očigledna. U prvom delu knjige objavljen je original jednog dokumenta, a isti taj dokument, ali falsifikovan nekim promenama, objavljen je u trećem delu. Isto tako, knjiga je puna kontradikcija.
Pre nekoliko meseci upozorili ste da bi se takva vrsta revizionizma, iskazana u knjizi »Jasenovački logori – istraživanja«, s ruba javnog života mogla preseliti u mejnstrim. Upravo se to i dogodilo: u najuticajnijim medijima nedavno se ozbiljno raspravljalo treba li uvesti ustaški pozdrav u Hrvatsku vojsku.
– To nije predložila ista grupa, ali jest deo istog trenda. Za nju smo takođe delimično krivi mi, zagovornici demokratije, slobode i ljudskih prava.
Zašto?
– Jer ćutimo. Knjiga »Logori Jasenovac – istraživanja« objavljena je junu 2015, a pravu kritiku nije doživela sve do ove moje knjige. S druge strane, njeni autori i članovi njihove organizacije obilaze Hrvatsku i predstavljaju svoju knjigu, ponegde čak i u školama, pa i u organizaciji crkvenih udruga i Rotari cluba. Ne bih tvrdio da je ustaštvo ušlo baš u mejnstrim, ali je istina da u delovima hrvatskog naroda, pa i među dobronamernim i obrazovanim ljudima, postoji, a sada možda i jača, osećaj da je NDH, usprkos zločinima počinjenima u njeno ime, ipak bila država, prva samostalna hrvatska država u hrvatskoj istoriji. No to, naravno, nije tačno: NDH nijednog trenutka nije imala atribute prave države. Granice joj od samog početka nisu obuhvatale vitalne delove hrvatskog teritorija, a unutar tih krnjih granica nikad nije imala vlast nad celum prostorom. Bila je zločinačka Hitlerova tvorevina, koja je vršila genocid na Srbima, Jevrejima i Romima, od prvog do zadnjeg dana svog opstanka ratovala je na strani apsolutnog Zla, a Hrvatima je naštetila kao ništa drugo u hrvatskoj istoriji.
Aktuelnu rehabilitaciju NDH ja ne bih toliko pripisivao apstraktnim istorijskim nacionalnim sentimentima: za nju je, držim, odgovoran HDZ, jer je ne suzbija i ne reaguje. Jer, vlast ponajviše diktira atmosferu u društvu.
– Tačno, ali to nije cela istina. Ni dve SDP-ove vlasti nisu našle prave načine da suzbiju takve trendove.
Jeste, ali inspirisano je HDZ-om. Vidimo da na tom talasu HDZ dolazi na vlast, od otpora ćirilici u Vukovaru, do šatora u Zagrebu.
– Neosporno je HDZ u tome inspirator i povremeni dirigent, ali to nastoji prikriti floskulom da je podednako protiv svih totalitarizama. No tu dolazimo do ministra kulture Zlatka Hasanbegovića. Nosio je ustašku kapu i pisao novinske panegirike ustašama, ali nije istoriografski diletant poput grupe autora knjige koju ste osporili.
Hasanbegović se nedavno u novinama pohvalno izrazio o vašem predlogu da se pojam »antifašizam« zameni nekim drugim, jer poistovećivanje tog pojma s komunizmom unosi terminološku zbrku, koja uzrokuje preterane i nepotrebne ideološke sukobe.
– Pojam »antifašizam« nužno je raščlaniti: ratni je antifašizam neosporna istorijska vrednost, ali nekoliko posleratnih godina u nas nije bio pravi antifašizam nego staljinizam, a titoizam je bio i antifašizam, ali ga je vladavinom neslobode bitno okrnjio.
Slažemo se, to je objašnjenje kroz istoriju. Ali današnji antifašizam, onaj koji Hrvatskoj sada treba, po mom sudu, najbolje je definisala Naima Balić, nazvavši ga »skupom vrednosti koje omogućuju demokratiju«. Ako se o tome možemo svi složiti, onda tu nema mesta za bilo kakvu rehabilitaciju ustaštva.
– To je vrlo sažeta i odlična definicija, a ja sam više puta napisao varijantu: danas je antifašizam obrana slobode, demokratije i ljudskih prava. Ali kad danas kod nas nastupate s parolom antifašizma, desnica će vam odmah uzvratiti da zagovarate Blajburg. U tome je ranjivost termina »antifašizam«. Uostalom, on se kao pojam na Zapadu vrlo retko koristi.
Ali na Zapadu nema ni pronacističkog revizionizma ove naše vrste.
– I to je tačno. Ima, ali posve beznačajno. U svakom slučaju, držim da treba precizno razgraničiti i razjasniti pojmove. O tome kanim pisati, i zauzeti se za drukčiju terminologiju. Nove termine ne znam, možda će ih neko jednom osmisliti. U svakom slučaju, držim da ne možemo mnogo učiniti budemo li insistirali samo na pojmu »antifašizam«.