Ovo su najpoznatije priče o ukletim mestima u Bosni i Hercegovini.
Gradska skupština u Sarajevu
Najpoznatije ukleto mesto u BiH je sarajevska gradska skupština. Nju od izgradnje 1895. prate bizarne nesreće kada je konopac kojim se dizala kanta s malterom pukao,a kanta u padu ubila radnika.
U njoj se 1964. obesio direktor Narodne biblioteke BiH Vojo Kreco, a za njim Ksenija Karić. Polovinom sedamdesetih, službenik Branko Čulić preminuo je kada je pao sa stepeništa ove zgrade.
Portir je 1983, za vreme noćne smene, ispucao devet metaka u svog najboljeg prijatelja, a motivi ubistva nikada nisu rasvetljeni. Arhitekta Taib Hadžović poginuo je 2000. prilikom renoviranja unutrašnjeg dela skupštine, kada se na njega obrušilo pet tona teško stepenište.
Neki tvrde kako se uveče čuju jauci, galama i krikovi. Iznad postavljenih eksponata pojavljuju se senke, brzo se pojavljujući i nestajući u mraku iza stubova.
Todorovo
Stari grad Todorovo, na severozapadu BiH, poznat je po "kući zlih duhova" pored koje meštani ne smeju ni da prođu. Oni veruju da je kuća ukleta zbog mračne prošlosti.
Meštani Todorova, tvrde da se noću iz kuće čuju zastrašujući krici i jauci. U njenoj blizini kvare se tehnički uređaji, telefoni i slično.
Legenda kaže da se na tom mestu nekada nalazilo groblje. Krajem 19. veka planirano je da se ovde sagradi škola, ali su graditelji nakon nekoliko dana iznenada i vidno uznemireni zauvek otišli iz Todorova.
Prva kuća na "ukletim temeljima" sagrađena je početkom prošlog veka, srušena je u Prvom svetskom ratu, da bi krajem Drugog svetskog rata izgorela do temelja.
Kada je opet sagrađena, tokom rata u BiH vojnici su iz kuće odneli nameštaj i porazbijali stakla. Dugo se niko tu nije uselio, niti je tu prenoćio zbog priča o prokletstvu.
Livno
Na putu između Livna i Bihaća, u selu Prisap, nalazi se kuća koju je narod nazvao kućom strave i užasa.
Zbog priče kako se iz ovog napuštenog objekta čuju jezivi krici, lupnjava i dečiji plač, selo je godinama na meti medija i znatiželjnika.
Među prvima koji su se uverili u sablasne pojave bile su izbeglice koje su u kući našle privremeno utočište. Prema svedočenjima svedoka u gluvo doba noći s tavana su dopirali jezivi krici a iz zidova je odzvanjao dečiji plač. Do jutra nije prestajalo lupanje na vratima i prozorima.
Meštani sela Prisap tvrde da se u kući niko nije dugo zadržavao, “bežalo se od nje ko đavo od krsta, a ko će mu ga znati zašto”, govore.
U misterioznoj kući nije se dugo zadržao ni njen vlasnik Marko Marčenko, koji je nekoliko puta pokušao da je proda, ali su potencijalni kupci kada bi čuli priče o njoj, bežali glavom bez obzira.
Ovo mesto godinama je mamac za znatiželjnike, ali i novinare, među kojima je jedan ispričao kako mu je "zakazao" fotoaparat.
"U ispravnom fotoaparatu sam imao nove baterije, ali jednostavno nisam mogao da snimim nijedan detalj vezan za kuću strave" , zabeležio je u svojoj reportaži.
Tokom rata devdedestih, dvojicu vojnika koji su ovde proveli nekoliko noći su zadesile nesreće. Priča se kako je jedan vojnik izvršio samoubistvo, a drugog je ugrizla zmija, zbog čega je preminuo.
(bportal.ba)