KURIROV FELJTON: Atentati, bune i nemiri u Srbiji

Knez iz Vognja digao je 15.000 ljudi na oružje, ali je Austrija ugušila bunu, a njega raščerečila

Prvi srpski ustanak probudio je nacionalna osećanja ne samo kod Srba, koji su bili pod viševekovnim turskim ropstvom, nego i kod njihovih sunarodnika preko Dunava i Save. I kod Srba koji su živeli u Austrijskom carstvu probudila se želja za slobodom.

Povodeći se za Karađorđevim ustanicima, Sremci su 3. aprila 1807. godine digli bunu protiv plemstva, odgovornog za njihov život u bezmernom siromaštvu.

Najveći deo tadašnjeg Srema bio je svojina kneževa Odeskalkija. Oni su živeli u Rimu, a vođenje imanjima poveravali su upraviteljima, koji su nemilosrdno eksploatisali i cedili kmetove.

Poziv seljacima

Ustanak je pokrenuo seoski knez u Vognju Teodor Avramović Tican, koji je pozvao seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da „odmah sutra pošlju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem“.

Sve u svemu, diglo se 15.000 seljaka iz 45 sela. Pošto je Voganj u ravnici i nije podesan za odbranu, pobunjenici predvođeni Ticanom, učiteljem Andrijom Popovićem, Pantelijom Ostojićem i Markom Ognjanovićem, odmetnuli su se na Frušku goru, u Vrdnik. Odatle su diplomatski poručili da oni priznaju carsku vlast, ali da se bore protiv bezdušnih spahija. Usledili su napadi na spahijske magacine i imanja, pa su austrijske vojne vlasti zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića (1790-1836) da posreduje.

Na pregovorima u manastiru Ravanica u Vrdniku Stratimirović je seljacima preneo ponudu Beča: opšte pomilovanje, osnivanje posebne komisije za seljačke žalbe i ostavljanje na uživanje već zauzete zemlje - ako odmah polože oružje. Pobunjenici su pristali - svi osim nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana, rodom iz sela Jazak, i njegove čete. On je napustio Vrdnik i otišao dublje na posed kneževa Odeskalkija. Tu je 9. aprila, posle žestoke bitke s carskim vojnicima, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Razvalivši rešetke na prozoru pobegao je iz zatvora, ali su ga stigli na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Osuđen je na smrt mučenjem na točku i čerečenjem.

Buna je, međutim, sticajem okolnosti na Vrdnik ostavila posledice koje će trajati narednih 25 godina. Kad je mitropolit Stratimirović, posle pregovora, odlazio iz Vrdnika, pobunjeničke straže su na izlasku iz sela hicima u vazduh javile da je prošao. Mitropolit je, međutim, pomislio da su pucali na njega. Prek kakav je bio, kad je došao u Karlovce, bacio je anatemu, odnosno iz crkvene zajednice isključio je Vrdnik. To je značilo da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik, a kamoli da obavi neki verski obred ili administrativnu dužnost.

Odsečeni zbog anateme

Jedan hroničar beleži: „Kako su godine prolazile, selo je postalo potpuno odsečeno od ostatka civilizovanog sveta, pa je napuštalo i njegove običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani, niti su pokojnici sahranjivani, kuće su postajale zapuštene i oronule jer je bačeno prokletstvo povlačilo i određene ekonomske posledice. Čim bi palo veče, meštani su se zavlačili u trošne domove, štiteći se raznim bajalicama protiv zla koje bi mogli da im nanesu vampiri i vukodlaci.“

Tek 1832. godine mitropolit je poslao sveštenika u Vrdnik.