NISU SAMO TUCALI KAMEN: Goli otok je bio fabrika novca za UDBU
Decenijama se Jugoslavijom širila priča da se u logoru na Golom otoku tucao kamen. Danas se, međutim, pokazuje da to uveliko nije bilo tako. Komunistički režim je logor u doba hladnoratovske blokade sa Istoka i Zapada pretvorio u isplativi ekonomski projekat koji je Jugoslaviji donosio značajne devize. A ni general Udbe Jovo Kapičić nikad nije bio šef Golog otoka, kako se tvrdilo, nego ga je samo triput posetio kao Rankovićev pomoćnik.
Istoričar Martin Previšić sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu na jesen će objaviti knjigu o višegodišnjim istraživanjima u Hrvatskom državnom arhivu u Zagrebu iArhivu Jugoslavije u Beogradu. Uz stotine dokumenata o Informbirou i Golom otoku, kao i dosjea logoraša, Previšić je prikupio svedočanstva 40-ak zatvorenika, a i nekoliko visokih službenika Udbe. Jovo Kapičić, prvoborac NOB-a iz Crne Gore, a posle diplomata, govorio je da četiri godine nakon rata među komunistima nije moglo biti kompromisa.
“Pozvali su narode Jugoslavije da sruše režim Tita i sluge imperijalizma. I kad netko takav dođe na selo i stane pričati o velikoj Rusiji i tražiti da se ide Staljinu… Što smo mogli uraditi? Pa mi smo čekali rat!”, objasnio je Kapičić.
Stigla je naredba sekretara unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića. “Nazvao me je: ‘Jovo, imaš jedan posao, uzmi nekoliko ljudi, jednoga geologa i idi u Dalmaciju. Ima jedno ostvrce koje se zove Goli otok’”, opisao je u filmu. Za razdoblje od 1948. do 1956. Previšić je otkrio da je kroz Goli otok prošlo 13.000 zatvorenika koji se nisu prilagodili na partijsku lojalnost.
Umrlo ih je oko 300, najviše od epidemije tifusa 1951. Skupa s logorima na otocima Sveti Grgur i Ugljan, zatim Bileći, Stolcu i Ramskom ritu, te zatvorima u Požarevcu i Staroj Gradiški, Previšić je došao do broja od 15.377 zatvorenika i 399 umrlih. Previšić nalazi i praktični argument za potvrdu tih brojeva:
Posle 1956. logor su pretvorili u običan zatvor. Sledeći mit koji je Previšić oborio jest da su tamo logoraši samo razbijali kamenje.
Ali režim nije bio tako nepraktičan i logorski sistem bio je napravljen kao izdašan biznis. Udba je osnovala niz radionica i industrijskih pogona, kaže Previšić, u kojima su logoraši proizvodili nameštaj, tabakere, muštikle i slične proizvode
Pouzdaniji logoraši su na Velebitu sekli stabla i žičarom ih prevozili do obale, a potom brodovima do strugare na ostrvu, gdje su drvo obrađivali i na kraju slali u Italiju.
„Razbijali su oni i kamen, ali samo dok bi ih prisiljavali na revidiranje političkih stavova. Logoraši su svo vreme zarađivali za državu, što i nije čudno. U doba sukoba Tito–Staljin Jugoslavija je bila u izolaciji sa Istoka, a jedno vreme i sa Zapada. Nije bilo deviza i neko ih je trebao zarađivati. Svi poslovi odvijali su se preko Udbina ‘preduzeća Mermer’, koje je preko ispostave u Reci, gde je čak postojao Udbin salon, organizovao se legalni državni šverc kamena, drva i nameštaja iz Jugoslavije prema Italiji. Samo na drvetuu u jednom su polugodištu zaradili oko 700.000 današnjih dolara„, ističe Previšić i dodaje da se mnogi logoraši sećaju kako su na Goli otok u doba izolacije dolazili brojni italijanski brodovi, na primer Satma, u koji su utovarali drvo, tucanik i drugi materijal, a potom sve to odvozili u Italiju.