Političari ne smeju da urade ništa radikalno i protiv mentaliteta svog naroda. Naš posao je da ne širimo mržnju, već ljubav
Albanski glumac Enver Petrovci specijalni je gost u novom filmu Radoša Bajića „Braća po babine linije“, koji će imati premijeru večeras u Sava centru. Umetnik koga je publika zavolela još u staroj Jugoslaviji za Kurir govori o svojoj ulozi srpskog seljaka Gruje i o ulasku u ekipu najpopularnije serije „Selo gori, a baba se češlja“, koja je sada prešla na bioskopsko platno.
Kakvi su utisci sa snimanja i o Beogradu?
- Odlični. Ekipa filma je puna ljubavi. Bio bih u stanju da radim godinama ovako nešto. Beograd mi uvek nedostaje i volim da mu se vratim.
Zašto niste više radili ovde?
- Zvali su me nekoliko puta. Atelje 212 me je zvao da režiram predstavu, ali sam se uvek dvoumio. Ono što znam da bih odmah radio je uloga Mitketa u „Koštani“. Tada se uopšte ne bih vraćao. Mitketa je Bora Stanković pisao za mene. Kada sam prvi put pročitao za vreme studija, ljubav prema njemu nikad nije prestala. Razgovarao sam sa pokojnim piscem i shvatio sam da je zbog mene pisao. Moje je da kažem želju, a ako neko želi da je radi, tu sam. Za vreme svoje vlasti Boris Tadić je rekao direktoru pozorišta da mi da sve što želim. Velika čast. Tada mi nije trebalo ništa, ali sada bih ga rado zvao da mu kažem da hoću da igram Mitketa (smeh). Kada me je zvao Radoš, valjda zbog načina na koji me je zvao, osetio sam da sam potreban tom filmu.
Dobili ste ideju da i sami snimite takvu seriju?
- Pitao sam se zbog čega je „Selo gori, a baba se češlja“ najgledanije. Verovatno ne zbog glumaca i režije, već zbog scenarija. U ovako dobrom scenariju ne može ništa loše da ispadne. Inspirisan time, odlučio sam da je celu, ako budem umeo, adaptiram za albanske prilike. Radoš se složio, ali da ja režiram i igram njegovu ulogu jer najbolje poznajem njihov mentalitet. Sada me čeka pisanje scenarija.
Koliko se albanski mentalitet razlikuje od našeg?
- Smatram da nema neke razlike. Svuda je isto. Balkan je isti, a selo je selo. Isti su to ljudi.
Trenutno živite u Tirani. Kakvi su vam uslovi tamo?
- Nisam u dobu kada mogu da tražim ljubav i poštovanje. Nemam vremena. Ono što sam ulagao ceo život u Tirani, osećam da poštuju, da me vole. Tamo se poštuje umetnik, čak i ako je možda lažno.
Česte teme u pozorištu su Albanci i Srbi i njihovo pomirenje. Koliko je to moguće?
- Zadatak umetnosti je da prva načini pomirenje. Političari nemaju tu hrabrost. Ima takvih u istoriji, ali vrlo retko. Ne smeju oni da urade ništa radikalno i protiv mentaliteta svog naroda. Treba nam razmišljanje. Umetniku je zadatak da to čini, nije mu zadatak da budi mržnju, već ljubav. Ja se tako osećam i činim sve što je do mene da svoju dužnost ispunim. Politika uvek smeta, ali umetniku je to zadatak. I ovaj film nudi ljubav. Pravi srpski film i nije pod uticajem. Radoš govori o sebi, komšijama, okolini, autentično. On nije ni pod čijim uticajem. Radi šta hoće.
Kakvi su utisci sa snimanja i o Beogradu?
- Odlični. Ekipa filma je puna ljubavi. Bio bih u stanju da radim godinama ovako nešto. Beograd mi uvek nedostaje i volim da mu se vratim.
Zašto niste više radili ovde?
- Zvali su me nekoliko puta. Atelje 212 me je zvao da režiram predstavu, ali sam se uvek dvoumio. Ono što znam da bih odmah radio je uloga Mitketa u „Koštani“. Tada se uopšte ne bih vraćao. Mitketa je Bora Stanković pisao za mene. Kada sam prvi put pročitao za vreme studija, ljubav prema njemu nikad nije prestala. Razgovarao sam sa pokojnim piscem i shvatio sam da je zbog mene pisao. Moje je da kažem želju, a ako neko želi da je radi, tu sam. Za vreme svoje vlasti Boris Tadić je rekao direktoru pozorišta da mi da sve što želim. Velika čast. Tada mi nije trebalo ništa, ali sada bih ga rado zvao da mu kažem da hoću da igram Mitketa (smeh). Kada me je zvao Radoš, valjda zbog načina na koji me je zvao, osetio sam da sam potreban tom filmu.
Dobili ste ideju da i sami snimite takvu seriju?
- Pitao sam se zbog čega je „Selo gori, a baba se češlja“ najgledanije. Verovatno ne zbog glumaca i režije, već zbog scenarija. U ovako dobrom scenariju ne može ništa loše da ispadne. Inspirisan time, odlučio sam da je celu, ako budem umeo, adaptiram za albanske prilike. Radoš se složio, ali da ja režiram i igram njegovu ulogu jer najbolje poznajem njihov mentalitet. Sada me čeka pisanje scenarija.
Koliko se albanski mentalitet razlikuje od našeg?
- Smatram da nema neke razlike. Svuda je isto. Balkan je isti, a selo je selo. Isti su to ljudi.
Trenutno živite u Tirani. Kakvi su vam uslovi tamo?
- Nisam u dobu kada mogu da tražim ljubav i poštovanje. Nemam vremena. Ono što sam ulagao ceo život u Tirani, osećam da poštuju, da me vole. Tamo se poštuje umetnik, čak i ako je možda lažno.
Česte teme u pozorištu su Albanci i Srbi i njihovo pomirenje. Koliko je to moguće?
- Zadatak umetnosti je da prva načini pomirenje. Političari nemaju tu hrabrost. Ima takvih u istoriji, ali vrlo retko. Ne smeju oni da urade ništa radikalno i protiv mentaliteta svog naroda. Treba nam razmišljanje. Umetniku je zadatak da to čini, nije mu zadatak da budi mržnju, već ljubav. Ja se tako osećam i činim sve što je do mene da svoju dužnost ispunim. Politika uvek smeta, ali umetniku je to zadatak. I ovaj film nudi ljubav. Pravi srpski film i nije pod uticajem. Radoš govori o sebi, komšijama, okolini, autentično. On nije ni pod čijim uticajem. Radi šta hoće.
Principijelan
NE ZANIMA ME POLITIKA, VEĆ GLUMA
Poznato je da ste držali pozorište u kući vašeg oca u Prištini, ali ste ga zatvorili. Pod čijim uticajem?
- Nije moglo da opstane jer mi niko nije pomagao, ni ministarstvo, niko. Uslov da se tamo nešto napravi je da se bude u nekoj partiji. Što bih ja bio u nekoj maloj partiji kada sam u najvećoj na svetu, partiji umetnosti, i tu se najbolje osećam. Ako ću da uđem u partiju, onda ću da ostavim umetnost. Ne razumem umetnike koji se bavi umetnošću i politikom. To je nemoralno.