FELJTON: Atentati, bune i nemiri u Srbiji - Ubistvo kneza Mihaila (5)
SMRT JE VREBALA U KOŠUTNJAKU: Knez Mihailo ubijen dok je bio u kočiji!
Srpskog vladara metak je iz kočije oborio na zemlju, a onda ga je Kosta Radovanović dokrajčio nožem
Mihailo Obrenović, najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice, rođen 1823, bio je knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina završila se zbacivanjem 1842, a druga ubistvom.
Veze sa Evropom
Opšta je ocena istoričara da je Mihailo po dolasku na presto imao velike ciljeve koje je želeo da sprovede u delo. Pre svega je želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali je takođe želeo i da je modernizuje, poveže sa Evropom.
Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga „prince Michel“. Mlad, obrazovan, naočit i aristokratskih manira bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljice Viktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida...
U smiraj dana 29. maja 1868. godine, u pratnji ordonansa Svetozara Garašina i poslužitelja, izvezao se u kočijama u Košutnjak s Katarinom Konstantinović, rođakom u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom i bakom Tomanijom Obrenović, koja je knezu bila strina.
U Košutnjaku su ih čekali atentatori s namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. To su bila braća Ðorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći brat Radovanovića, Pavle, bio je mozak ove grupe. On je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika. Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok je Ðorđe kao trgovac bankrotirao. Četvrti njihov brat Ljubomir bio je uhapšen zbog falsifikovanja, a knez Mihailo odbio je da ga pomiluje, čime je navukao mržnju Radovanovića na sebe. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik Okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović.
Obaveštene o ubistvu kneza, vlasti su brzo preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo.
U toku juna i jula suđeno je atentatorima i njihovim pomagačima, ukupno osamnaestorici. Četrnaestorica su osuđena na smrt, među njima i Ljubomir Radovanović, iako je u vreme atentata bio u zatvoru. Smrtne presude izvršene su streljanjem na beogradskoj Karaburmi, čemu je prisustvovalo deset hiljada ljudi!
Smrt kapetana
Pravnik i publicista Ivan Janković navodi jedan zapis o masovnom pogubljenju atentatora 28. jula 1868. godine: „Svu četrnaestoricu privezali su uz kočeve. Posle toga su prvome (Vidoju Ivkoviću) zavezali oči, a iz stroja su istupila četiri žandarma i na dati znak opalila. Vidoje se srušio mrtav, dva čoveka su priskočila i odrešila ili odsekla uže i bacila telo u jamu. Na isti način je streljan i drugi osuđenik, pa redom jedan za drugim svi ostali. Nisu bili svi smrtno pogođeni i na njih su ponovo pucali. Ni to nije sve: u pokušaju da dokusuri jednog osuđenika, žandarm je promašio i pogodio kolac, a rikošet je na mestu ubio žandarmerijskog kapetana koji je prisustvovao izvršenju.“
Na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja na zaveru. Oslobođen je krivice. Tvrdilo se da je ovaj Karađorđev sin potkupio sudije.
Veze sa Evropom
Opšta je ocena istoričara da je Mihailo po dolasku na presto imao velike ciljeve koje je želeo da sprovede u delo. Pre svega je želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali je takođe želeo i da je modernizuje, poveže sa Evropom.
Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga „prince Michel“. Mlad, obrazovan, naočit i aristokratskih manira bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljice Viktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida...
U smiraj dana 29. maja 1868. godine, u pratnji ordonansa Svetozara Garašina i poslužitelja, izvezao se u kočijama u Košutnjak s Katarinom Konstantinović, rođakom u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom i bakom Tomanijom Obrenović, koja je knezu bila strina.
U Košutnjaku su ih čekali atentatori s namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. To su bila braća Ðorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći brat Radovanovića, Pavle, bio je mozak ove grupe. On je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika. Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok je Ðorđe kao trgovac bankrotirao. Četvrti njihov brat Ljubomir bio je uhapšen zbog falsifikovanja, a knez Mihailo odbio je da ga pomiluje, čime je navukao mržnju Radovanovića na sebe. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik Okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović.
Obaveštene o ubistvu kneza, vlasti su brzo preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo.
U toku juna i jula suđeno je atentatorima i njihovim pomagačima, ukupno osamnaestorici. Četrnaestorica su osuđena na smrt, među njima i Ljubomir Radovanović, iako je u vreme atentata bio u zatvoru. Smrtne presude izvršene su streljanjem na beogradskoj Karaburmi, čemu je prisustvovalo deset hiljada ljudi!
Smrt kapetana
Pravnik i publicista Ivan Janković navodi jedan zapis o masovnom pogubljenju atentatora 28. jula 1868. godine: „Svu četrnaestoricu privezali su uz kočeve. Posle toga su prvome (Vidoju Ivkoviću) zavezali oči, a iz stroja su istupila četiri žandarma i na dati znak opalila. Vidoje se srušio mrtav, dva čoveka su priskočila i odrešila ili odsekla uže i bacila telo u jamu. Na isti način je streljan i drugi osuđenik, pa redom jedan za drugim svi ostali. Nisu bili svi smrtno pogođeni i na njih su ponovo pucali. Ni to nije sve: u pokušaju da dokusuri jednog osuđenika, žandarm je promašio i pogodio kolac, a rikošet je na mestu ubio žandarmerijskog kapetana koji je prisustvovao izvršenju.“
Na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja na zaveru. Oslobođen je krivice. Tvrdilo se da je ovaj Karađorđev sin potkupio sudije.
VEZA: POKVARIO ODNOSE S RUSIJOM
U svojoj knjizi „Vlada Aleksandra Obrenovića“ Slobodan Jovanović, istoričar, političar i pravnik, godine 1931. beleži: „U našoj istoriji 19. veka pad naših vladalaca, kao po nekoj fatalnosti, dešava se u vreme njihovih rđavih odnosa s Rusijom... Mihailo nije oboren nego ubijen, ali na nekoliko meseci pred svoju pogibiju i on je bio pokvario odnose s Rusijom, i to je bez sumnje moglo dati kuraži njegovim protivnicima.“
DOGODILO SE 1868.
U Velikoj Britaniji je poslednji put izvršena smrtna kazna javnim vešanjem
***
Tomas Edison je patentirao uređaj za snimanje glasa
***
U SAD general Džordž Kaster porazio Čejene
***
U Londonu postavljen prvi semafor na svetu
***
U Parizu se organizuje masovna biciklistička trka