Bilo je leto 2007. Tada 19-godišnji Hrvat Ivan Rakitić našao se u Gelzenkirhenu. Plavokosi mladić pristigao iz Švajcarske, kao supertalentirani igrač Bazela, stajao je na vratima svlačionice tada jednog go najboljih bundesligaških klubova Šalkea kada se pred njim ukazala 191 cm visoka figura dugokosog čoveka. Bio je to standardni štoper Šalkea i reprezentacije Srbije Mladen Krstajić.
"Jesi ti Ivan?", upitao ga je Krstajić, na šta mu je Ivan potvrdno odgovorio.“Ja sam Mladen i meni se možeš slobodno obratiti za bilo koje pitanje ili problem. Ja se ovde mnogo pitam i nemoj se ništa brinuti, nego samo radi i treniraj”, rekao mu je Krstajić.
Razlika od punih 14 godina, koliko je Krstajić stariji od Rakitića, nije bila prepreka da iz opisanog susreta na ulazu u svlačionicu, koja je bila i Ivanov ulazak u svet velikih igrača, izraste prijateljstvo koje neprekidno traje već devetu godinu. Ivan Rakitić danas je jedan od najboljih veznih igrača sveta, hrvatski reprezentativac i član Barselone.
Krstajić, koji je okončao igračku karijeru, pre nešto više od godinu dana imenovan je predsednikom Radnika iz Bijeljine, kluba koji je na deobi treće pozicije u Premijer ligi BiH. Ivan Rakitić nikada nije bio u Bijeljini. Ali namerava i tamo otići. Ali, pre nego što se to dogodi, u Bijeljinu će doći njegov dar ovom klubu i gradu. Novi savremeni elektronski LED semafor, površine 22 kvadratna metra, koji je Rakitić nakon jednog bezazlenog razgovora odlučio da donira klubu za koji nikada nije čuo dok na njegovo čelo nije stigao Krstajić.
Vest objavljena na Fejsbuk stranici Radnika o tome da će hrvatski reprezentativac donirati vredan poklon klubu iz BiH, ili još konkretnije iz Republike Srpske, odjeknula je medijskim eterom kao prava bomba. I to ne samo država u okruženju, nego i u Evropi. A sve se, kao što smo već napisali, dogodilo potpuno bezazleno i bez nekog velikog planiranja.
- Naš odnos je takav. Mi ne planiramo. Mi smo iskreni, istinski prijatelji i ovo je samo priča o prijateljstvu. Ništa drugo - pojednostavljuje Krstajić svoj odnos s Rakitićem.
Radnik je, zbog semafora, godinama bio i predmet sprdnje, možda bolje rečeno, limene oglasne ploče postavljene pokraj terena, na kojoj se rezultat menjao ručno. Činili su to dečaci iz klupske škole fudbala. Po suncu, kiši, snegu...
- Posle naše utakmice u Tuzli, izgubili smo od Slobode i bili smo u malo razočaravajućem stanju pa smo Mišo Stević, inače Ivanov i moj veliki zajednički prijatelj koji je vlasnik restorana u Diseldorfu, i ja odlučili nazvati Ivana da se malo u razgovoru s njim opustimo. I u jednom trenutku kaže njemu Mišo: ‘Mogao bi ti, brate, pomoći Radniku!’, a Ivan ga upita kako. Ovaj mu kaže: ‘Pa, kupi nam pravi semafor’, na šta Ivan iz prve odgovori: ‘Može, pošaljite mi iznos koji vam treba i ja šaljem novac’, i još se našali da na semafor stavimo neku pločicu sa njegovim imenom. I to je to. To je sva mudrost ovog čina. Nema tu velike filozofije, to je pravo prijateljstvo, mi tako funkcionišemo - objasnio je Krstajić odnos sa našim reprezentativcem koji je mera pravog, istinskog prijateljstva i poverenja.
- Ovo je priča između nas trojice, ali korist od toga ide klubu i gradu Bijeljini, što je za sve ljude ovde velika stvar jer će prvi put dobiti elektronski semafor - dodao je Krstajić.
Tako će "plavi" iz Bijeljine, koji su do sada imali najgori, kroz mesec do mesec i po imati najbolji semafor u Premijer ligi. Time će i sam stadion dobiti dodatnu dimenziju. U toku je postupak javne nabave, koja se mora sprovesti, s obzirom na to da je stadion u vlasništvu Grada, ali Krstajić veruje da će u poslednja dva, tri ovosezonska kola semafor biti u funkciji.
- Mora biti onakav kakav zaslužuje Ivan Rakitić i verovatno će biti najbolji u BiH. Iskoristićemo maksimalno Ivanovu donaciju, ali ne bih govorio o ceni. Stavićemo svakako i pločicu u znak zahvalnosti da zauvek ostane kako je to on donirao - kaže Krstajić, a Ivanovim činom oduševljen je i Mićo Mićić, dugogodišnji gradonačelnik Bijeljine, grada u Semberiji koji broji oko 45 hiljada stanovnika, dok ih je u sastavu Opštine 115.000.
Većinsko stanovništvo je srpske nacionalnosti, Bošnjaka ima 16-17 posto, a Hrvata jako malo.
- To je lep gest i poruka koja za nas u ovoj regiji ima snagu one iz UEFA kampanje “No racism”. Ivan se pokazao kao veliki čovek, koji ne boluje od ljudskih ograničenja i njegov je čin izvan svih okvira za našu zajednicu nemerljiv. Iako je teško pronaći način kako se takvom čoveku odužiti, jer nijedno priznanje za ovako nešto nije dovoljno, mi ćemo Ivanu Rakitiću prilikom proslave Dana grada dodeliti Zlatnu značku grada Bijeljina kao svojevrstan podsetnik i priznanje za ono što je učinio - najavio je gradonačelnik Mićić.
Krstajić je, pak, s Ivanom već počeo i pregovore o tome da ovoga leta, ako mu to obveze dopuste, i poseti Bijeljinu. Kaže da je to i Rakitićeva želja. Do tada će pak stadion Radnika krasiti novi “Raketa” semafor, ali i veliki transparent koji su mu pripremili navijači ovog kluba.
Na njemu piše: “Jedan je Ivan Rakitić, hvala ti, prijatelju!” Oduševljeni su i ljudi koje smo sreli na ulicama Bijeljine.
Predivno je to što je Rakitić učinio, posebno zato što on za Bijeljinu verovatno nikada nije ni čuo dok Krstajić nije postao predsednik kluba.
- Ja sam Srbin, ali mi nimalo ne smeta što ćemo na našem stadionu imati semafor koji je kupio Hrvat. U svakom slučaju, Rakitić je sada dobio nove navijače, ali ne mogu vam baš obećati da ćemo sada navijati i za Hrvatsku, iako nam nije mrsko kada vaša reprezentacija pobeđuje evropske i svetske velikane - rekao nam je meštanin Bijeljine.
Isto kaže i Igor Stanišić, klupski portparol, koji kaže da će se ova priča godinama pričati. Slaže se s time i Krstajić.Na portalima u BiH i Srbiji 99 posto reakcija je pozitivno.
- Ljudi govore svaka vam čast, dosta nam je ratova, mržnje, dajte da živimo, imamo jedan, a ne tri života da bismo gubili vreme na ratove i mržnju... To je i neka moja filozofija. Treba iskoristiti život najbolje što možeš, a ne ga provesti u mržnji i sukobu. Ivan mi je rekao da nije zbog toga imao nikakvih problema i mislim da ih ne sme ni imati zato što je njegov obraz čist. Ovo je zdrava priča - istakao je Krstajić, inače i sam dete izbjeglica, koji je iz rodne Zenice otišao 1992.
Roditelji i jedna sestra, kao i većina prijatelja iz sela Drinuša kod Zenice, nastanili su se sredinom 90-ih u Bijeljini pa otuda i njegova veza s ovim krajem, iako se nakon završetka karijere nastanio u Beogradu gde živi sa suprugom i dvoje mlađe dece, dok im najstarija kći studira u Barseloni.
Sa Rakitićem se danas, zbog njegovih obveza, ređe viđa, ali čuju se jako često. Malo je poznato da je i Krstajić bio jedna od osoba koju je Rakitić pitao za savet kada je trebao izabrati između Hrvatske i Švajcarske.
- Bilo je to za njega teško vreme. On i porodica imali su strahovit pritisak iz Švajcarske i pitao me šta da radi, a ja sam mu uzvratio: ‘Gde ti srce kuca? Ti si Hrvat i rezonski je da igraš za Hrvatsku. Hvataj se svoje zemlje!
Koliki god da je pritisak, rekao sam mu da bih ja tako odabrao. On je rođen tamo, ali hrvatski priča perfektno i to dovoljno govori o tome šta više voli i šta mu je draže. Siguran sam da nije pogrešio - napominje Krstajić.
Ivanovi počeci u Šalkeu nisu bili onakvi kako je on planirao. Ekipa je bila strašna, izjednačena sa Bajernom i jedan od kandidata za titulu u Bundesligi. On je imao 19 godina i samo je želeo igrati, a na njegovoj poziciji bio je sjajni Brazilac Linkoln i nemački reprezentativac Fabian Ernst i nadolazeća lokalna zvezda Mesut Ozil.
- U početku je bio nestrpljiv jer je hteo odmah da igra, napraviti iskorak. Mnogo smo pričali, objašnjavao sam mu da mora čekati svoje vreme koje će sigurno doći. Videlo se da je supertalentovan i da će se nadograđivati, jer je imao voljni moment za rad. Na treninzima je davao maksimum i pokazivao je drčnost, sportski bezobrazluk... To ga je i dovelo tu gde je jeste. To ga je po meni tada i ostavilo u Šalkeu, a Ozila usmerilo prema Verderu. Istina je da je on u velikoj meri Šalke napustio zbog Ivana. Bio je jako nezadovoljan jer je očekivao da će kao dete kluba imati bolji status. Mi smo na treninzima i utakmicama videli dva strašna klinca, koji nisu mogli igrati u isto vreme, nekada čak nijedan. Mesut taj pritisak nije izdržao, između ostalog i zato što on po prirodi nije vođa. Reč je o odličnom dečku i fantastičnom igraču, ali mekanom, koji karakterno nije vođa, što Ivan jeste. Njega je izvukao karakter, jer je bio drčniji, čak i zreliji. Pokazivao je liderske kapacitete i želju. Jedan je u tom trenutku morao izvisiti - prisetio se Krstajić zajedničkih dana u Šalkeu s današnjim asovima Barselone i Arsenala.
- Bilo je samo pitanje vremena kada će Ivan doći u neki veliki klub i tu je presudio njegov karakter. Talenat nije bio sporan, ali bez karaktera ne možeš se nametnuti u ekipi sa takvim zvezdama, igračinama kao što su Mesi, Suarez, Nejmar, Inijesta... Rakitić je danas jedan od najboljih defenzivnih vezista na svetu jer je strašno jak u glavi. Našao je najbolju moguću ligu za sebe, shvatio da je deo sistema i sistem ga je izbacio. Probio je sve barijere i dotaknuo vrh sveta. Ali, najvažnije u svemu je to što nije izgubio sebe. Silni milioni i slava nisu ga promenili. Ostao je ljudina, kao i njegovi roditelji s kojima sam takođe u odličnim odnosima - kaže Krstajić.
A nije mu uvijek bilo lako. Žalio se često Krstajiću što ne igra češće u Šalkeu. U to je vreme bio nezadovoljan i statusom u reprezentaciji jer je verovao da zaslužuje veću pažnju. Tu su mu pomogli Mladenovi saveti, koji mu je govorio kako je iz Partizana u Verder otišao sa 26 godina i uspeo sve nadoknaditi, napraviti veliku karijeru. Sezona pod trenerom Feliksom Magatom posebno ga je očvrsnula. On je trener koji će na igrače koje prepozna vršiti dodatni pritisak, a Rakitić je, priča nam Krstajić, Magatu dokazao da može igrati sve pozicije u veznoj liniji.
- Pokazao mu je zube - slikovit je Krstajić, koji pamti i jednu nezgodnu situaciju o kojoj je brujala fudbalska Nemačka.
Njega i Rakitića paparaco je ulovio u sitnim satima na koncertu Milte Kitića dan nakon prvenstvenog poraza od Štutgarta i četiri dana uoči odlučujućeg susreta za prolazak u sledeći krug Lige šampiona protiv Rozenborga.
Pritisak javnosti bio je toliki da ih je trener morao za taj susret udaljiti iz tima, iako su se obojica izinili i saigračima i klubu.
- Dogodilo se što se dogodilo. Bili smo na proslavi rođendana, uhvaćeni smo i povratka nije bilo. Nama je bilo najteže od svih ljudi na stadionu protiv Rozenborga, no srećom momci su pobedili, a onda su nakon završetka utakmice došli ispred glavne tribine, izvadili naše dresove na travnjak i pozdravili nas. Tada je nastupila euforija na stadionu. Bio je to trenutak oprosta, pomirenja i zajedništva. Nešto neopisivo - priseća se Krstajić.
I to je dodatno učvrstilo njihov odnos. Krstajić kaže da on Ivanu nije bio mentor, nego više kao stariji brat.
- Neverovatno je koliko smo slični u razmišljanjima i pogledima na život, posao, porodicu. To vam je tako i u takvim slučajevima razlika u godinama ništa ne znači.
Kurir sport / Jutarnji.hr