Sada kad su izgubili u nadmetanju sa svojim pasivnim rivalima, mendžeri koji koriste aktivne strategije upravljanja fondovima konačno su spremni da podignu glas.
Javnost u SAD se i dalje odlučno protivi tradicionalnom upravljanju portfoliom fondova, čiji je cilj da aktivno raspolaže akcijama i ostvari veću dobit u odnosu na odabrani reper (benchmark), dok se zauzvrat dobija provizija. U periodu od 12 meseci zaključno sa januarom, prema podacima kompanije „Morningstar“, nekih 245 milijardi dolara odlilo se iz fondova u kojima se primenjuju aktivne strategije, dok su pasivni fondovi, koji samo nastoje da ostvare prinose jednake rezultatima odabranog repera i da naplatu svojih usluga svedu na minimum, zabeležili priliv od 408 milijardi dolara. Iako su nekada bili zanemarljiva kategorija, danas se u fondovima koji primenjuju pasivne strategije nalazi 32,5 odsto aktive u SAD pod okriljem zajedničkih i ETF fondova.
Ovog meseca, objavljivanje godišnje liste rezultata „Spiva“ agencije za kreditni rejting „Standard end Purs“ (Standard&Poor’s), koja poredi performanse prilikom primene aktivnih i pasivnih strategija, donekle je pojasnilo zašto su se investitori odlučivali na ovakav potez. Prošla godina nije bila tako loša za aktivne menadžere kao 2014, ali je ipak bila grozna.
U toku godinu dana, 66,1 odsto menadžera koji upravljaju akcijama kompanija s visokim iznosom tržišne kapitalizacije, 56,8 odsto sa srednjom i 72,2 odsto s malom tržišnom kapitalizacijom imali su slabije rezultate od njihovih repera u okviru američkog berzanskog indeksa S&P. Na duži vremenski period statistika je još poraznija te 82,1 odsto fondova koji ulažu u kompanije velike tržišne kapitalizacije i 88,4 odsto onih koji su fokusirani na kompanije male ukupne vrednosti akcija nije uspelo da dostigne rezultate svojih repera.
Čak i oni koji ostvaruju veće prinose od onih koje donosi pracenje referentnog indeksa nisu imali snažne argumente da se preporuče investitorima. Zapravo, dobar učinak u bilo kom kvartalu mogao je da posluži kao vesnik slabih rezultata u budućnosti.
Prema podacima „Standard end Pursa“, u prvoj četvrtini liste rezultata za period od godinu dana zaključno sa septembrom 2013. godine našlo se 678 američkih zajedničkih fondova koji ulažu u akcijski kapital; samo 4,3 odsto njih je uspelo da ostane u toj grupi do kraja septembra 2015.
Čini se da sve ovo ide u prilog sada dobro utemeljenom argumentu protiv aktivnog menadžmenta.
U proseku, prinosi koji se ostvaruju ulaganjem u aktivne fondove pre isplate provizije približno su jednaki onima koji dolaze od ulaganja u indeks; to znači da nakon isplate provizije, većina njih ima slabije rezultate od onih koji se postižu ulaganjem u berzansku korpu. Za one koji uspeju da ostvare bolje rezultate, veličina bi mogla da postane problem. Dobar učinak privlači više novca, a većim fondovima je mnogo teže da ostvare više prinose od onih koji dolaze od ulaganja u referentni indeks.
Zastupnicima aktivnih strategija upravljanja ponestaje vremena da predstave kontra argumente, dok je ovogodišnja lista rezultata „Spiva“ odlučan pokušaj opovrgavanja istih.
Najinteresantniji novajlija je ogranak „Kapital grupe“ (Capital Group) kompanija „Amerikan fands“ (American Funds), koja je najveći zastupnik staromodnog aktivnog upravljanja u SAD i jedna od tek nekolicine aktivnih kuća koje još uvek privlače neto prilive gotovine. Istovremeno sa izveštajem „Spiva“ ova kompanija je objavila sopstvenu listu rezultata u kojoj detaljno ukazuje na uspeh fondova „aktivnog odabira“ (select active), koji se javljuju u prvoj četvrtini liste njihove grupe kako u pogledu provizija, tako i u pogledu investiranja njihovih menadžera u dati fond.
Samo oko 3,5 odsto fondova zadovoljava oba ova kriterijuma i oni lako nadmašuju rezultate svojih repera u periodu od jedne, tri, pet ili 10 godina. U toku 10 godina, zaključno sa 2015, njihovi godišnji prosečni prinosi na neto vrednost aktive iznosili su 5,9 odsto, u odnosu na 4,8 odsto kad je reč o indeksu S&P i 4,5 odsto kod prosečnih aktivnih fondova.
„Kapitalovi“ sopstveni fondovi, može mu se oprostiti što to ističe, imali su još bolje performanse sa 6,7 odsto godišnje. Nije svaki fond u ovoj grupi tj. skupini pod okriljem „Kapitala“ imao ovako dobar rezultat, ali su dali odličan primer investitorima koji žele da ostvare veće prinose.
Još jedno istraživanje je pokazalo da fondovi s većom primenom aktivnih strategija upravljanja (većim odstupanjem od indeksa) imaju više šansi da ostvare veće prinose. Specijalizovane investicione kompanije, koje neretko ulažu znatne svote u sopstvene fondove, takođe beleže bolje rezultate. Isti je slučaj i sa fondovima koji pokažu strpljenje i održavaju niski obrt - to je ono što pokazuje da imaju poverenje u svoje procene i svodi troškove na minimum.
Medutim, iako ovo istraživanje pokazuje da primena aktivnih strategija upravljanja nije osuđena na propast, podgrupa fondova koji imaju šanse da ostvare veće prinose od onih koje donosi ulaganje u indeks ipak je mala. I ništa ne može da pobije prostu matematiku da će većina njih u tome omanuti (osim u slučaju da se odreknu provizija).
Šta bi trebalo da urade investitori? Istraživanje dalje ukazuje da su troškovi, ono što ih je prvobitno navelo na pasivno investiranje, od ključnog značaja. Bilo kakav znak da njihovi potencijalni menadžeri imaju dovoljno samopouzdanja da i sami investiraju u dati fond veoma je pozitivan. Isti je slučaj i s niskim obrtom. Što se manje preklapaju sa indeksom, to je smislenije investirati s njima.
Šta bi trebalo da urade fond menadžeri? Trebalo bi da smanje provizije što je više moguće, da ostanu pri svojim uverenjima uprkos negodovanjima i da povlače odvažne poteze.
John Authers