Državni sekretar Džon Keri je započeo posetu Moskvi, koja je u vezi sa naglim povlačenjem dela ruskog vojnog kontingenta iz Sirije. Glavne teme razgovora su mirovni proces i budućnost Sirije, a vrlo je verovatno da će strane razgovarati o problemu buduće teritorijalne organizacije zemlje.
Jednostrana federalizacija
17. marta su Kurdi na severu Sirije najavili da žele da područja pod njihovom kontrolom postanu federalni region. Vlada u Damasku, kao i većina sirijske opozicije je to osudila, jer bi federalizacija Sirije duž linija u građanskom ratu povećala tenzije u odnosima između etničkih i verskih zajednica, označitla uništenje jedinstvene sirijske države i izazvala kolaps zemlje, kao što se desilo u susednom Iraku. Osim toga, podela Sirije bi pokrenula proces dezintegracije, što bi uticalo i na druge nacionalne države na Bliskom istoku, stvarajući zone krvavog haosa. Samo dve zemlje bi imale korist od rezultata procesa.
SAD su zvanično osudile jednostrane akcije Kurda, ali njima one ipak koriste. Izazivanjem ovakvog procesa, Sjedinjene Države bi mogle da istovremeno oslabe neke svoje protivnike. Raspad Sirije i Iraka bi mogao dovesti do radikalizacije lokalnih sunita i formiranja oblika državnosti nalik na ISIS. To bi stvorilo ozbiljne probleme za Iran i oslabilo “šiitski polumesec”, koji se proteže od Irana i šiitskog dela Iraka do Palestine i Mediterana.
Ekstremisti bi takođe predstavljali pretnju, prvenstveno Evropi i Rusiji. Postoji mogućnost za napade u Sjedinjenim Američkim Državama, ali oni nisu kritični za bezbednost zemlje. Reke izbeglica koje bi nastavile da hrle ka Evropi bi je oslabilo i učiniti zavisnom od SAD u pogledu bezbednosti.
Sjedinjene Države, koje aktivno koriste kurdski faktor, bi dobile priliku da steknu uporište u sirijskom Kurdistanu, gde SAD već drže vojni aerodrom Rmeijlan. Pomoću kurdskog faktora, bi bila moguća destabilizacija i ucenjivanje Turske, Iraka i Irana, a ovaj region je strateški važan, jer ima pristup Levantu, Turskoj, Iraku, Iranu, i južnom Kavkazu.
Izrael takođe može da profitira od slabosti svog protivnika; umesto jake Sirije ujedinjene protiv Izraela, ta zemlja može postati skup malih feuda koji se međusobno bore. Isto važi i za druge arapske zemlje. Što je više nestabilna njihova unutrašnja situacija - to je manje verovatno da bi se one mešale u izraelsko-palsetinski sukob. Velike, stabilne, i anticionističke arapske i muslimanske zemlje su za Irael opasnije od terorističkih organizacija, čak i onih najradikalnijih.
Uprkos činjenici da je Stejt department požurio da izjavi da ne podržava ideju Kurda, plan o federalizaciji Sirije je američki. Njega podržavaju uticajne ličosti u oblasti međunarodnih odnosa, kao što su Henri Kisindžer, bivši američki državni sekretar, i Richard N. Has, predsednik uticajnog globalistilkog Saveta za međunarodne odnose.
Zahvaljujući predstavnicima Sjedinjenih Američkih Država, o ovoj ranije marginalnoj ideji se sada uveliko raspravlja. Međutim, zvanično Vašington ne podržava aktivnosti Kurda u ovom pravcu. Razlozi za to mogu biti sledeći:
1)Američki “saveznici” iz Persijskog zaliva, EU i Turske shvataju opasnost takvog scenarija. Zbog toga, SAD pokušavaju da ih razuvere, dok zapravo, nastavljaju da podstiču Kurde. Činjenica je da podrška SAD sirijskim Kurdima nije smanjena, a posredan dokaz o ispravnosti ove teze je to što američke specijalne snage ne žure da napusti bazu koju su zauzele.
2) SAD nastoje da promovišu projekat federalizacije kao opšte sirijsku inicijativu, a ne kao rezultat odvojenih aktivnosti jedne etničke grupe. U ovom slučaju, neko drugi će požuriti Kurde, najverovatnije, Izrael, koji je nedavno pokazao svoje nezadovoljstvo mlakom politikom Vašingtona i interesom za doprinos nepovratnom kolapsu Sirije.
3) Ovo je nezavisna odluka Kurda, koji su usvojili bez obraćanja pažnje na spoljne centre moći.
Uključivanje Kurda u proces pregovora
Poznato je da su sirijske Kurdi održavali blisku komunikaciju i sa Sjedinjenim Državama i Izraelu, i sa Rusijom. Vrlo je verovatno da će se problem federalizacije Sirije i posebnih prava kurdske regije biti u centru pažnje razgovora koje će Keri voditi u Moskvi. Ujedinjena i saveznička sirijska država je u interesu Rusije, ali postoje dokazi da se Moskva ne protivi planovima za federalize Siriju.
Proces dodatno komplikuje činjenica da Kurdi nisu bili prisutni na pregodorima u Ženevi zbog Turske i Saudijske Arabije. Prvi krug pregovora treba da bude završen 24. marta, ali ko rešenje ne uključuje Kurde, teško je očekivati da bude dogovora.
Ruski ulog za pregovore
Način na koji je izvršeno delimično povlačenje ruskih trupa u Siriji daje Rusiji mogućnost da to koristi kao adut u procesu pregovora. Očigledno, Keri želi da raspravlja o ovom pitanju. Rusija može da zahteva ustupke kako Siriji (o uređenju zemlje, budućnosti Asada, opstanak ruske baze po dolasku na vlast novog rukovodstva), i o drugim pitanjima, posebno Ukrajine.
Ne slučajno, pre dva dana, Keri rekao da će pitanje Ukrajine, kao i Sirije, biti ključno u pregovorima sa Rusijom. U isto vreme, 23.i 24. marta u Moskvi će boraviti i nemački ministar inostranih poslova Frank-Valter Štajnmajer, kako bi sa ruskim kolegom razgovarao o situaciji istočnoj Ukrajini. Poklapanje poseta nije slučajno. Da bi se izvršio pritisak na Kijev zbog kršenja sporazuma u Minsku, neophodno je sačekati da Moskva napravi neke ustupke oko Ukrajine, u zamenu za slabljenje ili uklanjanje dela sankcija. Međutim, ukoliko se takav predlog pojavi, on će doći iz Nemačke. Za razliku od Evrope, Amerikanci nisu zainteresovani za rešavanje konflikta ili ukidanje bilo kakvih sankcija. Portparol Stejt departmenta Džon Kirbi je 17. marta rekao da sankcije protiv Rusije neće biti uklonjene sve dok ona ne odustane od Krima.
Ranije,Viktorija Nuland je objasnila stav Stejt departmenta o jugoistočnoj Ukrajini, rekavši da je cilj SAD da se narodne republike Donjeck i Lugansk vrate u sastav Ukrajine do jeseni 2016. Verovatno će Kremlju biti ponuđen "kompromis" u Ukrajini: autonomija republika Donjeck i Lugansk u zamenu za ukrajinsku kontrolu granica prema inostranstvu. Podrazumeva se da bi nakon toga, ukrajinski graničari bili u stanju da odsečku veze Rusije sa tim regionima, i da bi pobuna u Donbasu bila ugušena u krvi. Zbog toga je malo verovatno da će se postići značajan kompromis u pregovorima o Ukrajine.
U suprotnosti sa stvarnim interesima
Uprkos svemu gorenavedenom, moguće je da u nekim pitanjima Rusija verovatno može da napravi ustupke u suprotnosti sa nacionalnim interesima zemlje, kao velike svetske sile. Razlog je interpretacija nacionalnih interesa od strane dela ruske elite, u pogledu takozvanog "perifernog realizma". Periferni realizam je zadovoljan statusom "regionalne sile", koja se ne suprotstavlja globaloj hegemoniji, a kao glavni cilj postavlja maksimizaciju nacionalnih interesa prateći poteze hegemonijalne sile (u ovom slučaju SAD), ili putem zaključivanja ugovora sa njom. Prema stavu perifernog realizma, Rusija može da se odrekne nekih pozicija u Siriji i Ukrajini, a još više u ostalim manje važnim regionima sveta radi odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama, u nadi da će SAD sa svoje strane dati ustupke.
Sjedinjene Države, s druge strane, nisu spremne da prave velike ustupke. Što se tiče njegove logike, Rusija nije regionalna sila, koja jednostavno želi da poboljša svoj status, već zemlja, koja pokušava da ospori njihovu globalnu hegemoniju. Zato Rusija mora da se oslabi, a SAD bi volele da povlačenje ruskih trupa iz Sirije vide kao ruski poraz.
Stvarna svrha Kerijeve posete je da odluku o povlačenju pretvori u pravi poraz Rusije. SAD nemaju prostora za ustupke u Siriji, ili Ukrajini. U pitanju je status globalnog hegemona, koji je Rusija namerno ili nenamerno pokušala da ospori. Dakle, SAD treba da pokažu superiornost i podriju napore protivnika da podigne svoj status u međunarodnim odnosima. Za razliku od neokonzervaca, koji ovo tvrde otvoreno, demokrate a Keri posebno, ruskim liderima ne pokazuju direktno ovakav stav, ali deluju u tom okviru.
(Katehon - priredio M. Đorđević)