BEOGRAD - General u penziji Sreto Malinović, komandant 98. jurišnog avijacijskog puka tokom NATO bombardovanja i legenda srpskog vazduhoplovstva, ostaće upamćen, između ostalog, i po besedi svojim pilotima pred borbu od koje doslovno zastaje dah.
Danas, 17 godina kasnije, priseća se momenata pred poletanje i susreta s daleko nadmoćnijim neprijateljem, ali i poginulih kolega.
- To je trenutak kad sam se osećao da sam jedan od njih ili prvi među jednakima. Obraćao sam se momcima s kojima sam tog trenutka delio ono najgore što u ovoj profesiji može da se doživi i što može da zadesi jednu državu, našu otadžbinu. Beseda je takva kakva jeste, to je izrečeno s velikom emocijom - ističe on.
Na pitanje šta mu je u pamćenju ostalo najupečatljivije, kaže da je to poverenje njegovih kolega.
- Ali, verujte mi, nema većeg tereta od toga. Ne postoji priznanje ili odlikovanje koje su mogli da mi daju za ono što sam činio kao komandant i kao letač, a što je ravno poverenju tih ljudi - odgovara Malinović.
On priznaje da je osećao i strah.
- Razmišljao sam da li ću biti dostojan mesta i uloge u tom teškom trenutku 1999. Hvala bogu, izneli smo to junački, visoko profesionalno, onako kako treba - kaže komandant. Međutim, dogodilo se ono čega su se svi najviše bojali. Njegov kolega iz jedinice i veliki prijatelj, komandant eskadrile potpukovnik Života Đurić, poginuo je već prvog dana bombardovanja.
- Sa Žiletom sam prošao sve dotadašnje gužve od 1991. godine. Eto, sklopio je krila 25. marta u popodnevnim časovima na nebu Kosmeta, kod Glogovca - kaže Malinović. I danas se seća trenutka kad je vest trebalo da saopšti jedinici.
- Ta vest je bila strahovit udarac za jedinicu. Bio je izuzetno cenjen i voljen čovek i trebalo je stati pred jedinicu i reći da im se komandant neće vratiti. To je bio jedan od najtežih momenata u mojoj karijeri. Srce mi se steglo, a pokušavao sam da održim čvrstinu u glasu, da ne pokleknem. Onda sam im saopštio: ujeli su nas za srce, ali će naučiti kako se „tigrovi“ 98. jurišnog puka rafalima mole za dušu Živote Đurića. Tada sam pogledao njegovog zamenika Duška Ratkovića, koji je ćutao, dok su mu suze lile kao potok. Dok vam to govorim, ježim se i proživljavam taj trenutak - rekao je Malinović.
Javio se inat
Naš sagovornik kaže da se od tada sve promenilo u borbi s neprijateljem.
- Javili su se neki ponos i inat. Ti ljudi su bili spremni da sa mnom skoče i u pakao, samo da ne dozvolimo da nas neko ponižava, koliko god da je jak. Ponosan sam i danas na sve te momke - kaže Malinović, koji je inače jedini ratni komandant koji je izvršavao ratni zadatak direktno u avionu a nije dobio vanredno unapređenje.
Malinović se priseća i kad je doveo sina na aerodrom u Lađevcima, pošto nije imao ko da ga čuva - i njegova supruga Julija je kao medicinska sestra imala radnu obavezu.
- Radoš je tada imao 12 godina i plašio se bombardovanja, jer ga je i komšinica paničarka dodatno naplašila. Odlučio sam da ga povedem sa sobom, a supruga je kasnije htela da me udavi. Međutim, Radoš je posle toga razbio strah - kaže Malinović, koji je sa sinom tada bio na prvoj borbenoj liniji, usred detonacija od bombardovanja.
Ovo je Malinović rekao pilotima
BESEDA DA SE SMRZNEŠ
Sinovi moji dragi, „tigrovi“ 98. jurišnog puka!
Letesmo do danas hiljade letova
iznad naše otadžbine,
letesmo i uživasmo u njenoj lepoti iz vazduha.
Ali danas, danas vas ne vodim
na jedan takav let,
danas vas vodim na let sa
kojeg se možda nećete vratiti.
Možda je ovo let u smrt, ali ne običnu, već časnu,
sa hiljadu kilometara na čas.
To je privilegija samo nas odabranih.
I danas, kao nebrojeno puta u našoj istoriji,
ne naređuje naša komanda.
Srbija nas zove, anđeli moji čelični!
Ista ona u kojoj provedosmo
naše najlepše dane.
Srbija zove!
Ispod naših krila ostaće naši gradovi,
naša deca, žene, majke i očevi.
Ne bacajmo ljagu na naš obraz,
neka vas vodi geslo sa naše ratne zastave,
zastave 98. jurišnog puka:
Otadžbina iznad svega!
To geslo smo zajednički izabrali,
pokažimo da nam je ono i na srcu.
Znam, dragi moji, da danas
nema teže stvari na svetu
nego biti pilot ratnog vazduhoplovstva.
Ni teže ni ponosnije!
Ja vam ne mogu obezbediti stanove,
veće plate, bolji život.
Obezbediću vam let u večnu slavu,
u koju ću vas ja lično povesti!
Zato za mnom, krilo uz krilo,
kao nebrojeno puta do sada.
Za čast profesije,
za obraz otadžbine.
Na avione!
Aerodrom Lađevci, 24. 3. 1999.
Postao deda
SLAVLJE ZBOG UNUKE
Na sreću, Sreto Malinović mart neće pamtiti samo po zlu. Pre dva dana postao je deda prvi put, pa je ovih dana u njihovoj kući veliko slavlje:
- Pozvao sam prijatelje da proslavimo što je moj sin Radoš postao otac, mnogo se radujem zbog toga. Eto, ima i lepih stvari u životu.
Piloti koji su poginuli za otadžbinu
Života Đurić
- Potpukovnik Života Ðurić rođen je 1963, a 1999. je poginuo kao komandant eskadrile u Lađevcima. Ðurić je poleteo na zadatak 25. marta i među prvima izgubio život. Dok je preletao područje Glogovca, primetio je bazu OVK, komandno mesto i skladište. Uništio ih je sa dve bombe i nastavio let prema unapred određenom cilju. Međutim, u jednom trenutku, kad je zbog konfiguracije terena morao da okrene avion na bok, pogođen je vatrom sa zemlje.
Zoran Radosavljević
- Major Zoran Radosavljević bio je pilot RV Vojske Jugoslavije. Rođen je u Prištini 1965. godine. Kad je počela NATO agresija na SRJ, Radosavljević je bio u svojoj jedinici, 127. lovačkoj avijacijskoj eskadrili „Vitezovi“, koja je bila smeštena na vojni aerodrom „Batajnica“. Poginuo je 27. marta kod Bjeljine, a posmrtno je odlikovan medaljom za hrabrost i unapređen ukazom svog komandanta. Njegov avion „mig-29“ oboren je kod Loznice, a olupina i telo pronađeni su te večeri.
Milenko Pavlović
- Pilot Milenko Pavlović, komandant 204. lovačko-avijacijskog puka, rođen je 1959. godine, a poginuo je u borbi sa NATO eskadrilom iznad Valjeva 4. maja 1999. Oko 12 časova primećena je veća grupa NATO aviona koja je dejstvovala u pravcu Valjeva, uglavnom na fabriku municije „Krušik“. Pogođen je sa tri rakete, ispalili su ih holandski piloti iz aviona „F-16 fajting falkon“ koji su bili zapadno od Tuzle, te ih on nije ni primetio.