Ovaj hrabri čovek i danas vodi pravu bitku za zabranu upotrebe kasetne municije i bolji položaj invalida u društvu. Vučković je izgubio obe ruke i zadobio teške povrede 25. aprila 1999. godine, za vreme agresije NATO, kada mu je prilikom čišćenja terena na Kopaoniku u rukama eksplodirala kasetna bomba.
Učestvovao je u čišćenju terena od bombi i u Vranju i Surdulici, tokom NATO bombardovanja. Vučković trenutno živi u Nišu.
- Prilikom skidanja kasetnih bombi na Kopaoniku, jedna od njih me je unesrećila otkinuvši mi obe ruke. Pre toga sam bio u Vranju i Surdulici. Odmah nakon eksplozije video sam da mi je desna ruka otkinuta. Ono čega se sećam prilikom ranjavanja na Kopaoniku jeste da je bilo mnogo hladno i da sam pokušao da zaustavim krvarenje. Mnogo krvi sam izgubio i zbog ranjene noge. Sledeća slika je iz bolnice. Desna šaka je ostala na mestu nesreće, a levu su mu lekari amputirali - seća se Vučković.
Susret s najbližima nikad neće zaboraviti. Nije dozvolio da ga iznesu na nosilima pri susretu s porodicom, kada je iz bolnice u Kruševcu prebačen u Niš. Ustao je i krenuo ka njima.
- Najteže mi je bilo kad sam prebačen iz kruševačke bolnice u Vojnu bolnicu u Nišu - tada sam se sreo sa suprugom i rodbinom. To je bilo dva dana nakon ranjavanja. Iskreno ne znam da li mi je bilo teže tada ili kada sam prvi put video decu nakon NATO agresije, kada su došli da me vide na VMA. Supruga se onesvestila kad me je videla, i njoj su ukazivali pomoć - naravno, ja to nisam znao, tek kasnije sam saznao. Otac je tražio doktoru da mu iseku ruku i da je meni presade. Čupao je kosu. Te noći, posle pregleda u Nišu, nas sedmoro najtežih ranjenika prebačeno je gradskim prevozom na VMA. Kolika je to muka bila, voziti se gradskim autobusom „Nišekspresa“ do Beograda, više od 12 sati, ne auto-putem nego seoskim putevima, ali izdržali smo - navodi Vučković.
Otkriva da mu je trebalo osam godina da izađe iz kuće bez dugih rukava i pantalona. Iako ima proteze za ruke, često izlazi u javnost i bez njih, radi na kompjuteru, vozi auto.
- Depresija i apatija su ušle u celo naše društvo, postoje kod svih nas, međutim, moramo se okrenuti boljim i lepšim stvarima. Volim često da kažem da je medicina toliko napredovala i da postoje proteze koje imaju za cilj da nadomeste mnoge delove tela, ali da za mozak, odnosno za glavu, još nije napravljena proteza. Kod čoveka je najbitnija psiha, a najveće barijere se nalaze u glavi, a ne u okruženju - kaže Slađan.
Slađan Vučković je odlikovan Ordenom za hrabrost, koji je svojeručno potpisao Slobodan Milošević, tadašnji predsednik SRJ. Orden za hrabrost dobio je dve nedelje nakon ranjavanja.
Akcija maturanata
SIRENE U GIMNAZIJI U DANILOVGRADU
Maturanti gimnazije u Danilovgradu Vladimir Vuković, Matija Bukilić, Jovan Lazarević, Janko Stojović, Dragoslav Novović i Dušan Marković nakratko su - u znak sećanja na žrtve bombardovanja 1999. godine, na 17. godišnjicu NATO agresije - uzurpirali školski razglas, emitovali sirenu za uzbunu od bombardovanja, pobacali papirne avione u vazduh i, na kraju, pustili pesmu Bore Đorđevića „Decu ti neću oprostiti“.
Njihovi drugovi, koji su se zatekli, pozdravili su to aplauzom.
Porodica
NAJSREĆNIJI SA UNUCIMA
Sebe smatra bogatim čovekom jer ima zdravu porodicu, a najsrećniji je kad se druži sa unucima.
- Unuke podučavam svačemu, danas smo, između ostalog, učili slova. Oni su dovoljno pametni da shvate zašto im deda nema ruke, jer unuka Anđela ima šesti i po, a unuk Bogoljub četiri i po godine. Žao mi je što, dok sam radio, nisam više vremena provodio s porodicom i decom - zaključuje Vučković.