KOKAN MLADENOVIĆ ZA KURIR: Rat na Balkanu još nije završen, pred nama je novo klanje!

Verujem da ne postoji niko ko veruje da će mir i stabilnost ovom delu Evrope doneti isti ljudi koji su devedesetih oštrili noževe i prizivali krv. Politička elita u Srbiji je, gotovo redom, odrođena od realnog života i problema običnog malog čoveka i sebe doživljava kao višu klasu

Reditelj Kokan Mladenović pre nedelju dana predstavio je publici u Novom Sadu novu predstavu „Na Drini ćuprija“, rađenu prema romanu Ive Andrića, za koji je pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine. Umetnik čiji bezmalo svaki javni nastup izazove lavinu komentara, osuda i simpatija u intervju nedelje za Kurir analizira stanje u društvu, na pozorišnoj sceni, komentariše presudu u Hagu Radovanu Karadžiću i odgovara na pitanje da li ga nervira politika i političari i da li oni i koliko kao tema utiču na njegov rad.

Radovan Karadžić osuđen je na 40 godina zatvora u Hagu, a presudom nije zadovoljna nijedna strana. Da li je ovakvom odlukom skinuta kolektivna odgovornost s jednog naroda i kako to vidite i tumačite?
- Postoji mnogo veći problem od presude jednom ratnom zločincu od čijeg su „nečinjenja“ godinama stradali nedužni stanovnici Sarajeva i bili ubijani civili širom Bosne. To pitanje je pitanje naše nespremnosti da prihvatimo i shvatimo monstruozne stvari koje smo radili i samima sebi i narodima u regionu. Bez tog kolektivnog otrežnjenja, bez bolne spoznaje da je naša novija istorija kompromitovana zločinima i strašnija i krvavija od bilo koje zvanične verzije koju nam serviraju, ovaj narod neće moći da se uspravi na noge i zakorači u sopstvenu budućnost. Da Nemačka 1945. godine nije prošla kroz pakao samospoznaje, ne biste danas imali jednu moćnu, veliku zemlju, koja je primer demokratije.

Nedelju iza nas obeležila je vaša premijera drame „Na Drini ćuprija“. Odustali ste od ideje da se takmičite sa Andrićem u pripovedanju, već ste napravili predstavu fragmenata i slika. Što ste se odlučili za ovakav pristup?
- Ivo Andrić je veličanstveni pripovedač, a pripovedanje nije nešto u čemu se teatar oseća ugodno. Pokušali smo da nađemo poseban scenski jezik, da napravimo ekvivalent zbivanja kao odgovor na Andrićev narativ. U teatru se događaji zbivaju „sada i ovde“, mora im se dati trodimenzionalnost slike, emocionalnost i ubojitost žive reči. Pišući tekst po motivima Andrićeve proze, pokušao sam da oformim jedno originalno pozorišno delo koje crpi svoju snagu i lepotu iz Andrićevog romana, ali govori svoju priču i ima punu autonomiju u odnosu na izvorno delo.

Šta možemo kao narod da naučimo od Andrića?
- Ne postoji teatar van sadašnjeg vremena i ovog trenutka. Nas je roman „Na Drini ćuprija“ zanimao kao velika istorijska predigra koja, uočavajući pravilne cikluse zla na ovim prostorima, to zlo dovodi do naših dana, do jednog mosta i jednog grada koji ne samo da nisu raščistili sa strohotama svoje prethodne istorije već svojim nerazumnim ponašanjem gotovo srljaju u nove katastrofe.

Pogledate li žalosni povratak zemalja regiona u nacionalističku retoriku devedesetih, zveckanje oružjem, uzurpaciju demokratije i tolerancije svake vrste, shvatićete da rat na Balkanu nije gotov, da nijedno suštinsko pitanje koje je pokrenulo krvoproliće devedesetih nije rešeno i da je mir o kome govorimo tek varljivo primirje do sledećeg postrojavanja i sledećeg klanja. Ubeđen sam da ne postoji niko ko misli svojom glavom, a veruje da će mir i stabilnost ovom, u moralnom i materijalnom smislu uništenom delu Evrope, doneti isti ljudi koji su devedesetih oštrili noževe i prizivali krv. Mi nismo razrešili svoje istorijske zablude, svoj veliki nesrećni udeo u strahoti koja nam se dogodila i koju smo činili drugim ljudima i narodima i slaba nam je uteha što istu vrstu kukavičluka i mizerne istorijske odgovornosti pokazuju i narodi u okruženju.

Vest nedelje su i napadi u Belgiji. Da li ste iznenađeni time što je Evropa ponovo na udaru terorista?
- Nisam. Evropa već dugi niz godina vodi kukavičku i vazalnu spoljnu politiku vezanu, pre svega, za američke geostrateške interese. I dok se u Siriji, u svoj obesti velesila, nadgornjavaju Rusija i SAD, izbeglice ne odlaze preko okeana ili kopnom do Rusije, već hrle upravo u Evropu. Bahatost i neopreznost kojom su srušeni režimi u državama severne Afrike, haos na Bliskom istoku i nametanje novog svetskog poretka silom i oružjem uzimaju danak u životima civila u evropskim gradovima. Još nas je Njutn detaljno upoznao s međusobnom povezanošću uzroka i posledice. Ta povezanost ima svoju stravičnu cenu i ona je, s kamatom, pristigla na naplatu.

Može li ovaj užas da dođe do Srbije?
- Mislite li da ovde već nema dovoljno užasa?

Ne štedite kritike na račun vlasti. Na čemu im najviše zamerate, koje su greške?
- Živimo u zemlji koja je ukinula moral kao kategoriju. Kada ukinete moral, sve postaje moguće, pa i to da se slobodni mediji utrkuju u autocenzuri, da se dotirana pozorišta iscrpljuju u jalovim, nekritičkim repertoarima, da univerzitet više ne predstavlja nikakvu kritičku pretnju i bastion nezavisnog mišljenja, već društvene vrednosti i standarde diktiraju estrada, vulgarni rijaliti programi, među kojima prednjači onaj koji se prenosi na svim televizijama, a zove se „Spasilac“. Naša vlast je, sveukupno gledano, jedna velika greška, sama po sebi.

Mi smo dozvolili da se ta menažerija, taj talog devedesetih, iznova nađe na vrhu i sada se ne treba čuditi kad oni i njihovi poslušnici rade ono što najbolje i jedino umeju - kad kurjaci kolju, kad se džukele organizuju u čopore i ujedaju, kad se svinje bahate po blatu, a krtice riju ispod zemlje. Za to vreme, naša javna i umetnička scena pokazuje frapantan nedostatak hrabrosti i solidarnosti sa onima koji postaju žrtve bahatosti i neukosti političke elite. „Kada sa noževima budu ušli u vaše spavaće sobe, saznaćete istinu“, napisao bi Hajner Miler.

Postoji li ijedan političar, na vlasti ili u opoziciji, koji ne zavređuje da bude ismejan u vašim komadima i songovima?
- Naša politička elita je, gotovo redom, odrođena od realnog života i problema običnog malog čoveka. Koristeći godinama privilegije poslaničkih plata i mandata, šefovanja u strankama pozicije i opozicije, oni su oformili jednu paralelnu realnost u kojoj sebe doživljavaju kao višu klasu, kao neprikosnovene političke vladare, ne shvatajući da bi, u nekoj normalnoj zemlji, bili tek servis građana, finansiran našim novcem i plaćen da obavlja konkretne poslove za dobrobit zajednice. Svakako treba praviti razliku između onih koji su devedesetih u krvi i kriminalu uništili nama poznati svet i onih koji su nakon toga vodili ovu zemlju. Tragedija ovih drugih je što su uspeli da ponize i kompromituju pojam demokratije i da se, u očima običnih ljudi, izjednače sa polusvetom koji im je prethodio.

Hoćete li izaći na izbore i da li će neki političar zavrediti vaš glas?
- Na izbore ću svakako izaći da bih abolirao samog sebe od odgovornosti za nastavak društvene agonije koja će se produžiti u narednim godinama. Samim tim će neko od političara dobiti moj glas, prijalo mi to ili ne.

Da li vam je žao što ste rođeni u Srbiji?
- Ne mislim da bilo kome treba da bude žao zbog mesta na kome se rodio, ali se gnušam sveta koji posmatra druge ljude po onome na šta nisu ni na koji način mogli da utiču, kao što su mesto rođenja, pripadnost naciji, veri, rasi itd. Rođenje u Srbiji ne predstavlja nikakav hendikep. Život u Srbiji je već nešto sasvim drugo.

Kako vam izgleda kulturna scena u ovoj zemlji?
- U ovoj zemlji ne postoji kultura, ni kulturna politika. Svesno je u „udruženoj zločinačkoj akciji“ svih vlasti od devedesetih naovamo uništena jedna kulturna, građanska, moralna i kreativna Srbija, a u prvi plan je isturen primitivizam svake vrste, vulgarnost rijaliti programa i estrada koja je progutala svaki ukus i svaku estetiku. Svaka knjiga, svaki film, svaka pozorišna predstava koji nastanu u ovoj zemlji, a nisu reprezent sveukupne duhovne bede i moralnog jada, zaslužuju ogromno poštovanje.

Kako komentarišete ovogodišnju selekciju Sterijinog pozorja?
- Ne treba komentarisati selekcije, ali treba festivale. Sterijino pozorje još od raspada Jugoslavije pokušava i, nažalost, ne uspeva, da iznova pronađe svoj smisao i značaj. U tom lutanju, od glomaznog srpskog festivala do nedefinisano regionalnog, prolaze uspešnije i neuspešnije pozorišne godine. A samo se treba setiti da se taj festival nekada zvao Jugoslovenske pozorišne igre - Sterijino pozorje i smeo je stati iza ili ispred tog naziva - jugoslovenski.

Muzika postaje zaštitni znak vaših predstava...
- Rad na predstavi „Na Drini ćuprija“ podrazumevao je izuzetan angažman kompletnog teatra, a pre svega sjajnog glumačkog ansambla SNP u Novom Sadu i jedan istraživački proces u kome su moje stalne saradnice - Irena Popović, kompozitorka, Andreja Kulešević, koreografkinja, Marija Kalabić i Tatjana Radišić, scenografkinja i kostimografkinja, uz sveprisutnog dramaturga Svetislava Jovanova, dale nemerljiv doprinos konačnom obliku predstave. Muzička matrica, koja tokom čitave predstave povezuje scene, vodi nas kroz zbivanja, sublimira vreme i čuva emocionalnu potku predstave, još je jedna majstorija Irene Popović, verovatno najznačajnijeg kompozitora pozorišne muzike u regionu, u ovom trenutku.