Pucnji Puniše Račića: Smrt u skupštini

Neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca ispoljila se netrpeljivost među narodima

Jugoslavija je stvorena posle Prvog svetskog rata, 1. decembra 1918. godine, i zvala se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali su se odmah na početku ispoljile suprotnosti među ovim narodima.

U parlamentu su često bile razmenjivane uvrede na nacionalnoj osnovi, posebno između Srba i Hrvata, tim pre što su vlast činili uglavnom Srbi, uz makedonske, crnogorske i slovenačke partije, a opoziciju uglavnom Hrvati. Prepričavalo se po Beogradu da su Hrvati jednom sa skupštinske govornice, odgovarajući na srpske priče da su oni krvarili za novu državu, odgovorili: „Koliko košta ta vaša srpska krv? Koliko košta Kajmakčalan? Da platimo - pa da budemo mirni!“

Jedan od redovnih učesnika tih svađa bio je Puniša Račić, koji je karijeru izgradio kao poverljiv čovek Nikole Pašića. Pričalo se da ovog došljaka iz Crne Gore političar voli kao sina. Račić je bio u Crnoj Gori osuđen na smrt zbog umešanosti u atentat na knjaza Nikolu. Pouzdano se zna da je bio saradnik Vojno-obaveštajne službe i da je za nju obavljao poverljive misije na Kosovu i u Makedoniji...

Opljačkali ste begove

Kad je Puniša Račić na zasedanju 20. juna 1928. godine (Skupština je bila u zgradi konjičke kasarne u Ulici kneza Miloša) završio govor, hrvatski poslanik Ivan Pernar doviknuo mu je: „Opljačkali ste begove“, misleći na Albance na Kosovu.

Račić tada od predsedavajućeg traži da Pernara kazni, ili će on sam da se obračuna sa njim. „Ko god bude pokušao da se stavi između Pernara i mene - poginuće!“

Predsedavajući prekida sednicu, a Račić ostaje za govornicom. Iz džepa vadi pištolj, upire ga ka Pernaru, koji sedi u klupi, i vičući traži od njega da se izvini. Pernar sedi nepokretan i ćuti, a kad pomeri ruku, Račić u njega ispaljuje dva metka.

Zatim puca u druge Hrvate. Pogađa Đuru Basaričeka, pa nekrunisanog vođu Hrvata u Kraljevini SHS Stejepna Radića i Ivana Granđu, koji je svojim telom pokušao da ga zaštiti. Na kraju pogađa i Stjepanovog sinovca, takođe poslanika, Pavla Radića.

Puniša Račić tada mirno napušta salu. Kad bude uhapšen, izjaviće da nije hteo da beži, nego „da obavesti porodicu i birače o svom činu““.

Poginuli su Basariček i Pavle Radić. Pernar, Granđa i Stjepan Radić preživeli su s lakšim ranama. Posle operacije pod lokalnom anestezijom i oporavka Radić se vratio u Zagreb, gde ga je na železničkoj stanici dočekala masa od nekoliko desetina hiljada ljudi. Ali on je inače bio slabog zdravlja, a od ranjavanja je neprestano imao povišenu temperaturu. To je doprinelo pogoršanju dijabetesa, od kojeg je već bolovao, i slabljenju srčanog mišića, pa je umro 8. avgusta iste godine.

Obavestio porodicu

Puniša Račić se predao policiji. Tužioci su tražili smrtnu kaznu, jer je zločin izvršen smišljeno, a branioci oslobađanje zato što je optuženi bio izazvan i pucao u afektu. Osuđen je na 33 godine i osam meseci zatvora, s tim da odleži 20 godina, pošto je to bila maksimalna kazna. Robijao je u Požarevcu, a iz zatvora je izašao u vreme demonstracija 27. marta 1941.

Rat je proveo u okupiranom Beogradu, baveći se privatnim biznisom, koji mu je dobro išao.

U oktobru 1944. godine uhapisli su ga partizani i streljali na nepoznatom mestu.

Ovaj atentat produbio je razlike između Srba i Hrvata. Na prvu vest o pucnjima u Skupštini u Zagrebu su počele demonstracije koje su se izrodile u žestoke nemire. Ne zna se da li je Račić pucao u afektu ili je atentat u Skupštini izveo za račun kralja. Ali nastalu situaciju kralj Aleksandar Karađorđević iskoristio je da 6. januara 1929. godine ukine Ustav, raspusti Skupštinu i ukine sve političke stranke, te proglasi diktaturu.

Državi je tada promenjen naziv u Kraljevina Jugoslavija, ali su međunacionalni sukobi u njoj nastavljeni.... Posle smrti Stjepana Radića svojatali su svi - od ustaša do hrvatskih partizana. Danas je on jedan od simbola hrvatskih desničara.