Veličko Georgijev Kerin iz Bugarske je s buketom cveća istrčao iz gomile, uzviknuo na francuskom „Živeo kralj“ i prošao između policajaca
Koliko god da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, docnije nazvana Jugoslavija, predstavljala ostvarenje vekovnog sna jednog dela stanovništva, od nacionalista svih vrsta i nekih međunarodnih krugova bila je dočekana na nož. Tražeći podršku za suprotstavljanje Austriji, Mađarskoj i Bugarskoj, koje su, ohrabrene Hitlerom, zahtevale reviziju mirovnog ugovora i vraćanje nekih teritorija, kralj Aleksandar rešio se 1934. na zvaničnu posetu Francuskoj. Planirao je put brodom do Marselja i susret s predsednikom republike u Parizu.
Ustaše, kojima je rukovodio Ante Pavelić, u to vreme su nastojale da sruše Jugoslaviju i uspostave Nezavisnu Državu Hrvatsku i već su planirale atentat na kralja. Pavelić se za pomoć obratio svom prijatelju Vanču Mihajlovu, vođi terorističke grupe VMRO, čiji je cilj bio da Makedoniju izuzme iz Jugoslavije i priključi je Bugarskoj.
Osuđenik Černozemski
Tako na scenu stupa Bugarin Veličko Georgijev Kerin. Nadimak mu je Černozemski jer je „predavao černoj zemlji“, onoj koju je VMRO osudio na smrt. On u Mađarskoj, na jednom salašu blizu jugoslovenske granice, za atentat sprema trojicu ustaša: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Uoči Aleksandrovog dolaska u Francusku Černozemski i Mijo Kralj idu u Marselj, a Rajić i Pospišil u Pariz, da jugoslovenskog monarha, ako preživi, tamo dočekaju.
Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovu grupu od jednog svog agenta u Italiji, pa je preko ambasadora u Parizu kralj upozoren da se ne iskrcava s broda. Aleksandar je odgovorio: „Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa.“
Tačno u 16 časova 9. oktobra 1934. godine ulazak jugoslovenskog razarača „Dubrovnik“ u marseljsku luku pozdravila je počasna topovska paljba. Procenjuje se da je na ulice izašlo sto hiljada ljudi da pozdravi suverena Srbije, pa policajci u razređenom špaliru ne uspevaju da odvoje masu od kolovoza.
Svečana povorka automobila, u pratnji konjanika, kretala se sporo. U jednom od njih sedeli su kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marselju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Između dva policajca, iz gomile je istrčao čovek s buketom cveća i uzviknuo na francuskom „Živeo kralj“. To je bio Černozemski, cvećem je skrivao pištolj. Skočio je na papučicu auta i ispalio više metaka u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žozefa Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu.
Preminuo u prefekturi
Jedan konjički potpukovnik iz pratnje sabljom je oborio atentatora, ali je on i s tla pucao na policajce koji su trčali ka njemu. Oni su uzvratili vatru i Černozemski je umro kad su ga ranjenog preneli u kancelariju službe bezbednosti ne izgovorivši nijednu reč.
Ranjeni kralj Aleksandar preminuo je u zgradi marseljske prefekture nešto pre 17 časova. Nepun sat kasnije umro je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo.
Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić uhapšeni su i osuđeni na doživotnu robiju. Posle nemačke okupacije Francuske pušteni su iz zatvora i priključili se ustašama. Rajić je 1941. otrovan u u Zagrebu, a kralja su ubili partizani u Bosni. Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj 1937.
Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odsustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine.
Pavelić je umro 1959. od posledica atentata koji je izvršio jedan Crnogorac.
Kvaternik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene.
Vančo Mihajlov tokom Drugog svetskog rata živeo je kod Pavelića u Zagrebu, a 1944. Nemci su ga, sa suprugom avionom prebacili u Austriju. Odatle je prešao u Italiju, gde je umro 1990.
Ustaše, kojima je rukovodio Ante Pavelić, u to vreme su nastojale da sruše Jugoslaviju i uspostave Nezavisnu Državu Hrvatsku i već su planirale atentat na kralja. Pavelić se za pomoć obratio svom prijatelju Vanču Mihajlovu, vođi terorističke grupe VMRO, čiji je cilj bio da Makedoniju izuzme iz Jugoslavije i priključi je Bugarskoj.
Osuđenik Černozemski
Tako na scenu stupa Bugarin Veličko Georgijev Kerin. Nadimak mu je Černozemski jer je „predavao černoj zemlji“, onoj koju je VMRO osudio na smrt. On u Mađarskoj, na jednom salašu blizu jugoslovenske granice, za atentat sprema trojicu ustaša: Miju Kralja, Ivana Rajića i Zvonimira Pospišila. Uoči Aleksandrovog dolaska u Francusku Černozemski i Mijo Kralj idu u Marselj, a Rajić i Pospišil u Pariz, da jugoslovenskog monarha, ako preživi, tamo dočekaju.
Jugoslovenska obaveštajna služba saznala je za ovu grupu od jednog svog agenta u Italiji, pa je preko ambasadora u Parizu kralj upozoren da se ne iskrcava s broda. Aleksandar je odgovorio: „Sada je za to isuviše kasno. Moramo se držati programa.“
Tačno u 16 časova 9. oktobra 1934. godine ulazak jugoslovenskog razarača „Dubrovnik“ u marseljsku luku pozdravila je počasna topovska paljba. Procenjuje se da je na ulice izašlo sto hiljada ljudi da pozdravi suverena Srbije, pa policajci u razređenom špaliru ne uspevaju da odvoje masu od kolovoza.
Svečana povorka automobila, u pratnji konjanika, kretala se sporo. U jednom od njih sedeli su kralj Aleksandar i njegov domaćin u Marselju, francuski ministar inostranih poslova Luj Bartu. Između dva policajca, iz gomile je istrčao čovek s buketom cveća i uzviknuo na francuskom „Živeo kralj“. To je bio Černozemski, cvećem je skrivao pištolj. Skočio je na papučicu auta i ispalio više metaka u pravcu kralja, ministra Bartua i generala Žozefa Žorža, koji je sedeo na pomoćnom sedištu.
Preminuo u prefekturi
Jedan konjički potpukovnik iz pratnje sabljom je oborio atentatora, ali je on i s tla pucao na policajce koji su trčali ka njemu. Oni su uzvratili vatru i Černozemski je umro kad su ga ranjenog preneli u kancelariju službe bezbednosti ne izgovorivši nijednu reč.
Ranjeni kralj Aleksandar preminuo je u zgradi marseljske prefekture nešto pre 17 časova. Nepun sat kasnije umro je i ministar Bartu, dok je general Žorž preživeo.
Mijo Kralj, Zvonimir Pospišil i Ivan Rajić uhapšeni su i osuđeni na doživotnu robiju. Posle nemačke okupacije Francuske pušteni su iz zatvora i priključili se ustašama. Rajić je 1941. otrovan u u Zagrebu, a kralja su ubili partizani u Bosni. Pospišil je umro u zatvoru u Francuskoj 1937.
Sud je kao glavne organizatore atentata označio hrvatske ustaše Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Oni su u odsustvu osuđeni na smrtnu kaznu i zaplenu imovine.
Pavelić je umro 1959. od posledica atentata koji je izvršio jedan Crnogorac.
Kvaternik je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Buenos Ajresu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene.
Vančo Mihajlov tokom Drugog svetskog rata živeo je kod Pavelića u Zagrebu, a 1944. Nemci su ga, sa suprugom avionom prebacili u Austriju. Odatle je prešao u Italiju, gde je umro 1990.
NA METI USTAŠA
Ustaše su pokušale da ubiju kralja Aleksandra i u Zagrebu 16. decembra 1933. Tada se atentator Petar Oreb uplašio u poslednjem trenutku, ali je pri pokušaju bekstva uhapšen. U martu 1934. osuđen je na smrt i u maju iste godine, sa još dvojicom pomagača, obešen.
DOGODILO SE 1934.
Prvi put štampan strip „Fleš Gordon“
***
Objavljena fotografija čudovišta iz Loh Nesa, za koju će se tek 1994. dokazati da je prevara
***
Persija postaje Iran
***
Hitler preuzima apsolutnu vlast u Nemačkoj