Obe devojke su iz Mendoze, Argentina i imale su velika srca i puno ljubavi. Zapravo, obe su bile volonteri u organizaciji koja je pomagala ljudima na ulici.
10. januara 2016. godine, Marina i Maria Hose krenule su na putovanje svog života. Zajedno sa još dva prijatelja, planirale su ovaj put 6 nedelja kroz Ekvador i Peru. Devojke su započele svoje putovanje sa puno uzbuđenja. Delile su fotografije prelepih predela i iskustava na svom Fejsbuku.
Odjednom, njihove porodice su izgubile kontakt sa njima i odlučile su da otputuju u Ekvador, poslednje mesto odakle su se javile. Dan ranije su trebale da krenu nazad za Argentinu.
22. februara neko je uradio nešto grozno ovim dvema devojkama. Prelepe devojke koje su imale čitav život ispred sebe pronađene su na plaži u kesama za đubre. Neko ih je ubio na žurki te noći. Milioni ljudi širom sveta traže pravdu za Marinu i Mariu Hose. Pismo koje je postalo viralno napisala je Gvadalupe Akosta, studentkinja koja je sebe stavila na mesto devojaka i napisala ove emotivne reči:
"Juče su me ubili,
Odbila sam da me dotaknu pa su mi razbili lobanju motkom. Izboli su me i ostavili da iskrvarim na smrt.
kao đubre, stavili su me u crnu sintetičku kesu, zalepili izolir trakom i bacili me na plažu, gde sam pronađena satima kasnije.
Ono što je gore od smrti jeste poniženje koje je usledilo.
Od trenutka od kada su pronašli moje mrtvo telol, niko se nije zapitao gde je đubre koje je zaustavilo moje snove, moje nade, moj život.
Ne, oni bi radije da mi postavljaju pitanja. meni, jel možete da zamislite? Mrtvoj ženi, koja ne može da priča, koja ne može da se brani.
Kakvu si garderobu nosila?
Da li si bila sama?
Kako žene mogu da putuju same?
Išla si u opasan kraj. Šta si očekivala?
Ispitivali su moje roditelje jer su mi "dali krila", što su mi dozvolili da budem nezavisna, kao svako drugo biće.
Kažu da mora da sam bila na drogama i da smo same to tražile po načinu na koji smo se ponašale, da su trebali bolje da nas čuvaju.
I sada kada sam mrtva, shvatam da svetu nisam kao muškarci. Smrt je bila moja krivica i uvek će biti. da je u naslovu vesti pisalo dva momka ubijena na odmoru, ljudi bi izjavljivali saučešće i bez predrasuda i lažnih dublih standarda, a tražili bi se i krivci za ubistva!
Kao žena, nije toliko strašno, jer ja sam to tražila. Radila sam šta sam htela, dobila sam šta sam tražila. Nisam bila poslušna, nisam ostala kod kuće, investirala sam novac u snove. Zbog takvih stvari, bila sam osuđena.
I žalim, jer više nisam tu. Ali ti, ti jesi, I ti si žena. I stalno moraš da "zarađuješ poštovanje". Tvoja je krivica što viču na tebe na ulici, što žele da ti pipnu, poližu neke od tvojih genitalija jer nosiš šorts na 40 stepeni, jer putuješ sama i ti si "luda" i sigurno će ti se nešto desiti.
Molim vas, zbog sebe i zbog svih žena koje su ućutkane, kojima su uskraćeni snovi i život, da podignu glas. Borićemo se, duhom ću biti sa vama i obećavam da će nas jednog dana biti mnogo, da neće biti dovoljno kesa da nas sve strpaju u njih."
Marinina sestra moli sve ljude koji su možda bili na žurki "punog meseca" u Montaniti, Ekvador 22. februara da joj se jave na Twitterili Facebook.
(Hefty)