U sukobu komunističke omladine, koja je bila za štrajk na univerzitetu, i ljotićevaca, koji su hteli na nastavu, poginuo je Žarko Marinović
Na Univerzitetu u Beogradu u godinama pred Drugi svetski rat aktivnost levičarskih snaga, čiju su većinu činili siromašniji studenti, bila je veoma razvijena. Čestim štrajkovima i drugim akcijama vodila se borba za poboljšanje uslova studiranja, a ključni zahtevi bili su smanjenje školarina i autonomija Univerziteta. Vođe studentske levice bili si Veljko Vlahović, Vlado Popović, Svetozar Vukmanović Tempo, Rifat Burdžević, Cvijetin Mijatović, Miloš Minić, Osman Karabegović...
Vlast im je suprotstavljala desničarske omladinske organizacije, među kojima su najuticajniji i najorganizovaniji bili članovi fašističkog Zbora Dimitrija Ljotića. Nisu bili retki ni fizički obračuni pripadnika levih i desnih političkih struja.
Univerzitetska policija
Budući da „zboraši“ nisu uspevali da suzbiju studentske proteste, vlada Milana Stojadinovića u proleće 1936. odlučila je da uvede univerzitetsku policiju. Tome su se, kao drastičnom vidu gušenja autonomije Univerziteta, suprotstavili napredni studenti, ali i mnogi profesori. Komunistička partija je na Univerzitetu zakazala štrajk za 3. april.
Odziv je bio masovan i zahvatio je sve univerzitete u zemlji - u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju i Subotici. Imao je jedinstven program i zahteve izložene u 16 tačaka, čija je suština bila antifašizam.
Akcioni odbor štrajka na svim fakultetima rasporedio je jake grupe svojih predstavnika sa zadatkom da studente obaveštavaju o štrajku i njegovim ciljevima i da onemoguće ulazak na nastavu.
Napali štrajkače
Beogradska policija odmah je preduzela kontramere i mobilisala sve svoje snage: žandarme, policajce, agente i „orjunaše“. Ovi posljednji štampali su svoje letke, a pokušali su da zauzmu i fakultete kako bi nastava bila održana. Kad im to nije uspelo, napali su štrajkačke straže.
Drugog dana štrajka, 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta dve grupe su se prvo gađale kamenjem, a onda je student prava i član Orjune Slobodan Nedeljković kamom napao kolegu sa svog fakulteta Jovana Šćepanovića. Očevidac ovog sukoba, takođe s Pravnog, inače član Komunističke partije, Žarko Marinović, ustremio se tada na napadača, ali je ovaj i njega dočekao s nožem. Prvim udarcem ranio ga je u ruku, a drugi je pogodio srce. Marinović, rođen 1911. u selu Očinići kod Cetinja, izdahnuo je za nekoliko trenutaka. Ubica Nedeljković, sin penzionisanog pukovnika iz Beograda, s kamom u ruci, dao se u beg pred studentima levičarima, da bi spas našao u zgradi jedne klinike, gde je sačekao žandarme.
Kolone na sahrani
Policija je naložila da se sahrana obavi 6. aprila u osam ujutro (!) kako bi se izbegli novi sukobi sa studentima, koji su opsedali zgradu mrtvačnice. Od ranog jutra na dan sahrane kolone od nekoliko hiljada studenata iz nekoliko pravaca krenule su ka Novom groblju. Pošto ih je policija zaustavila u toj nameri, došlo je do nekoliko sukoba u današnjoj Ruzveltovoj ulici. Čitavog dana su defilovali pored Marinovićevog groba i polagali cveće.
Ovaj štrajk završio se 28. aprila i poznat je pod imenom Aprilski štrajk. Zahtevi studenata su usvojeni: povučena je odluka o osnivanju univerzitetske policije, a rektor Vladimir Ćorović je smenjen.
Slobodan Nedeljković na suđenju je proglašen krivim za ubistvo i osuđen na pet godina robije. Jedan od njegovih advokata bio je Dimitrije Ljotić.
Četvrti april se od 1937. obeležava kao Dan studenata.
Vlast im je suprotstavljala desničarske omladinske organizacije, među kojima su najuticajniji i najorganizovaniji bili članovi fašističkog Zbora Dimitrija Ljotića. Nisu bili retki ni fizički obračuni pripadnika levih i desnih političkih struja.
Univerzitetska policija
Budući da „zboraši“ nisu uspevali da suzbiju studentske proteste, vlada Milana Stojadinovića u proleće 1936. odlučila je da uvede univerzitetsku policiju. Tome su se, kao drastičnom vidu gušenja autonomije Univerziteta, suprotstavili napredni studenti, ali i mnogi profesori. Komunistička partija je na Univerzitetu zakazala štrajk za 3. april.
Odziv je bio masovan i zahvatio je sve univerzitete u zemlji - u Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju i Subotici. Imao je jedinstven program i zahteve izložene u 16 tačaka, čija je suština bila antifašizam.
Akcioni odbor štrajka na svim fakultetima rasporedio je jake grupe svojih predstavnika sa zadatkom da studente obaveštavaju o štrajku i njegovim ciljevima i da onemoguće ulazak na nastavu.
Napali štrajkače
Beogradska policija odmah je preduzela kontramere i mobilisala sve svoje snage: žandarme, policajce, agente i „orjunaše“. Ovi posljednji štampali su svoje letke, a pokušali su da zauzmu i fakultete kako bi nastava bila održana. Kad im to nije uspelo, napali su štrajkačke straže.
Drugog dana štrajka, 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta dve grupe su se prvo gađale kamenjem, a onda je student prava i član Orjune Slobodan Nedeljković kamom napao kolegu sa svog fakulteta Jovana Šćepanovića. Očevidac ovog sukoba, takođe s Pravnog, inače član Komunističke partije, Žarko Marinović, ustremio se tada na napadača, ali je ovaj i njega dočekao s nožem. Prvim udarcem ranio ga je u ruku, a drugi je pogodio srce. Marinović, rođen 1911. u selu Očinići kod Cetinja, izdahnuo je za nekoliko trenutaka. Ubica Nedeljković, sin penzionisanog pukovnika iz Beograda, s kamom u ruci, dao se u beg pred studentima levičarima, da bi spas našao u zgradi jedne klinike, gde je sačekao žandarme.
Kolone na sahrani
Policija je naložila da se sahrana obavi 6. aprila u osam ujutro (!) kako bi se izbegli novi sukobi sa studentima, koji su opsedali zgradu mrtvačnice. Od ranog jutra na dan sahrane kolone od nekoliko hiljada studenata iz nekoliko pravaca krenule su ka Novom groblju. Pošto ih je policija zaustavila u toj nameri, došlo je do nekoliko sukoba u današnjoj Ruzveltovoj ulici. Čitavog dana su defilovali pored Marinovićevog groba i polagali cveće.
Ovaj štrajk završio se 28. aprila i poznat je pod imenom Aprilski štrajk. Zahtevi studenata su usvojeni: povučena je odluka o osnivanju univerzitetske policije, a rektor Vladimir Ćorović je smenjen.
Slobodan Nedeljković na suđenju je proglašen krivim za ubistvo i osuđen na pet godina robije. Jedan od njegovih advokata bio je Dimitrije Ljotić.
Četvrti april se od 1937. obeležava kao Dan studenata.
STRAH OD VLASTI
Oba vodeća prestonička dnevna lista, Vreme i Politika, u izveštaju sa sahrane Žarka Marinovića naglasila su da je obred bio „tih i skroman“ i da je za kovčegom išlo „tek nekoliko devojaka“. Zbog pritiska vlasti prećutali su da je policija praktično bila opkolila groblje i da je silom onemogućila hiljade studenata da prisustvuju pogrebu.
DOGODILO SE 1936.
U Berlinu se održavaju Olimpijske igre
***
Matematičar Alan Turing objavio članak u kojem je postavio teorijsku osnovu računara
***
Engleski kralj Edvard VIII silazi s prestola zbog braka s razvedenom Amerikankom Valis Simpson
***
U novinama štampan prvi strip o Fantomu