U junu 2013. jedan danski dnevni list je objavio pismo koje je Harhof poslao na pedesetak adresa svojih prijatelja i kolega.
U njemu je oštro kritizikovao oslobađajuće presude generalu Anti Gotovini, načelniku generalštaba JNA Momčilu Perišiću i šefovima Miloševićeve tajne policije Jovici Stanišiću i Frenkiju Simatoviću.
Napisao je da su ga te presude, koje su u to vrijeme iznenadile mnoge, ostavile sa snažnim utiskom da je Tribunal promenio svoj smer pod pritiskom vojnog establišmenta nekih uticajnih zemalja, Sjedinjenih Država i Izraela.
Danski sudija je izrazio žaljenje što su neke njegovi kolege podlegli političkom pritisku, otvoreno sugerišući da je dugogodišnji predsednik suda Teodor Meron utiecao na kolege da donesu oslobađajuće presude Gotovini i Perišiću.
Amerikanac Meron je vodio jedno od dva žalbena veća Haškog suda. U delikatnom pismu, koje ga je stajalo nastavka karijere u Haškom sudu, Harhof je osumnjičio Merona da je u zadnji čas uspeo da nagovori “ostarelog turskog sudiju” da se predomisli i potpiše oslobađajuću presudu u slučaju Gotovina.
Perišić i Gotovina su oslobođeni, ali je žalbeno veće poništilo oslobađajujuću presudu Stanišiću i Simatoviću i naložilo ponavljanje postupka. Oni sada čekaju presudu.
Šešelj je iskoristio aferu s pismom i zatražio uklanjanje Frederika Harhofa iz tročlanog sudskog veća koje mu je sudilo. Telo koje je sud formirao da bi ispitalo Šešeljev zahtev je dalo za pravo optuženiku. Sudije su zaključile da je Harhof izrazio pristranost u prilog osude optuženih rečenicom da je “do jeseni 2012. bila manje-više ustaljena sudska praksa da se vojni komandanti smatraju odgovornima za zločine koje počine njihovi podčinjeni”.
Umjesto Harhofa imenovan je senegalski sudija Mandiaje Niang, stalni sudija Haškog suda za Ruandu, koji je od 2013. angažovan u žalbenim postupcima pred sudom. On Šešelja nije ni video, već je o njemu odlučio na osnovu proučavanja spisa, piše Jutarnji list.