Japanski preokreti i zašto su za korak ispred svih

Pre globalne finansijske krize, glavna briga makroekonomista širom sveta bio je navodno loš ekonomski učinak Japana, koji je prema raširenom mišljenju pretrpeo „izgubljenu deceniju“ tokom koje je privreda bila u stagnaciji. Nešto od toga su uvek bila preterivanja - statistički podaci pokazuju da situacija u Japanu i nije bila toliko loša - posebno u poređenju s učinkom drugih bogatih zemalja posle završetka krize. Jedan japanski ekonomista mi je 2009. godine rekao da bi svi trebalo da budu srećni ako bi kriza i na drugim mestima proizvela izgubljenu deceniju u japanskom stilu: sve je moglo da bude mnogo gore. Dešavanja u godinama koje su usledile pokazala su da je imao pravo.

Još se nismo otresli navike da preuveličavamo probleme Japana u odnosu na one zapadnih zemalja. Isto važi i za izuzetno negativna reagovanja na ekonomsku strategiju sadašnje japanske vlade, poznatu kao „abenomija“, po premijeru Šinzou Abeu (Shinzo Abe).

Nakon što je Banka Japana (BoJ) uvela negativne kamatne stope, što se nije dopalo velikom broju komentatora stanja na tržištu, pod udarom kritike se sada našao najnoviji državni budžet, koji uključuje i plan za podizanje poreza na potrošnju. Ali kao što piše u editorijalu FT u kome se Abe poziva da povuče odluku o povećanju poreza, „najveći problem sa ‘abenomijom’ leži u tome što je Japan nije dovoljno primenjivao.“

„Abenomija“ ima tri komponente ili „strele“: monetarnu, fiskalnu i strukturnu politiku. Na sva tri fronta rezultati su bolji nego što se obično misli.

Pogledajmo najpre monetarnu strelu. Istina je da je BoJ ispala pomalo smešna kada se obavezala da će znatno podići stopu inflacije, a u tome dosad nije imala uspeha. Međutim, nije jedina kojoj se to desilo: nijedna velika centralna banka na svetu ne uspeva da dostigne ciljane vrednosti. Ustvari, BoJ bi trebalo da dobije bolju ocenu od svojih inostranih kolega. Ona je prihvatila negativne kamatne stope svesrdnije nego mnoge druge centralne banke, a ta politika se jasno prenosi na finansijski sistem.

A pogledajte monetarnu vrednost japanske privrede (nominalnu vrednost bruto domaćeg proizvoda): od 2012. godine stopa privrednog rasta dostigla je onu u SAD i nadmašila britansku. Ovaj preokret se vidi na grafikonu dole. Ako je veći rast nominalnog BDP kontinuiran, to znači ili da inflacija raste ili, još bolje, da se realni rast ubrzava, što, kako pretpostavljamo, i jeste razlog zbog kog se zemlja trudi da izađe iz deflacije.

Dalje, obratite pažnju na fiskalnu politiku. Editorijal FT s pravom kritikuje Abea zbog uvođenja restriktivnih fiskalnih mera, budući da povećanje poreza na potrošnju 2014. nije bilo neutralizovano nižim porezima ili povećanim izdacima u drugim oblastima. Ali fiskalni rezultati Japana takođe zahtevaju detaljniju analizu. Sve do 2014. Japan je bio „najbolji učenik u razredu“, jedina velika ekonomija koja je svoj budžet koristila za fiskalnu stimulaciju dok su svi drugi usporavali oporavak.

Ovaj preokret nije dobrodošao - Japan se okreće fiskalnom zatezanju baš kad druge zemlje, sa zakašnjenjem, popuštaju čvrstu kontrolu nad budžetom - ali to znači da postoji više strana koje snose krivicu.

Što se tiče poreza na potrošnju, postoji tendencija da se ova konkretna mera uzme kao merilo fiskalne politike u celini. Razlog za to mogla bi biti činjenica da mnogo ljudi smatra da je povećanje poreza na potrošnju 1997. godine gurnulo japansku privredu u recesiju. To je oduvek bio samo mit. Trend potrošnje se nije promenio u vreme podizanja poreza 1997, osim što se kupovina ubrzala kako bi se preduhitrio rast poreza. Ta recesija - koju je pokrenuo veliki pad investicija i izvoza - krivac je za finansijsku krizu u Aziji iste godine.

Nasuprot tome, povećanje poreza na potrošnju iz 2014. jeste usporilo rast potrošnje. To je bio razlog više da vlada obezbedi fiskalni podsticaj u drugim segmentima, a nastavi s povećanjima poreza: onim koja će poboljšati strukturu poreskih nameta, prebaciti teret na bogate starije stanovnike i finansirati potrošnju ili poreske olakšice kako bi se pomoglo mladima u nadi da će to povećati produktivnost. Porodična politika koja je ženama omogućila da učestvuju više i duže na tržištu rada jasan je izbor.

To nas dovodi do treće strele - one koja se tiče strukturnih reformi. Ona je već donela impresivne rezultate. Niko nije predvideo treći preokret, koji je izazvan činjenicom da Japan sada zapošljava veći procenat ženske populacije nego SAD. Može se smatrati da je za to zaslužna „abenomija“, naročito ukoliko se pozitivan trend nastavi. Ona je već zaustavila pad broja radno sposobnih stanovnika (15-64) koji zapravo rade i povećala ukupan broj zaposlenih u odraslom stanovništvu. Kada je reč o strukturnim reformama - a mnoge od njih obično snize rast pre nego što ga povećaju - ove navedene su neke od najboljih koje treba primeniti. Zapamtite da je sve ovo postignuto u uslovima smanjenja i starenja populacije. Naravno, postoji još mnogo toga što treba uraditi. Ali ovde je reč o nastavljanju i intenziviranju dobrog rada, a ne o promeni politike.

Martin Sandbu