7 VELIKIH LJUBAVI: Koga su voleli Njegoš, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Tito...

Beograd i Srbija voleli su da bruje o pojedinim vezama i da se zbog njih sablažnjavaju

1 Dušica Pavlović i Katarina: Smrt pesnika

Damjan Pavlović bacio je oko na rođaku kneza Mihaila, zbog čega ga je Milivoje Blaznavac izvređao i izbacio na ulicu, pa se on od sramote ubio udarivši dvaput glavom u otvoreni šestar

Katarina Konstantinović rođena je 1848. kao ćerka Aleksandra Konstantinovića i Anke Obrenović, bratanice Miloša Obrenovića, srpskog kneza i rodonačelnika dinastije Obrenovića. Rano je ostala bez oca.

Ljubavni četvorougao

Kad se knez Mihailo Obrenović 1860. vratio na presto, povremeno je pozivao svoju sestru od strica Anku da s ćerkom Katarinom živi na dvoru kod njega. Knez je bio u nesrećnom braku s mađarskom kneginjom Julijom Hunjadi, koja ga je otvoreno varala, pa je sredinom šezdesetih godina 19. veka bio pred razvodom. U isto vreme, zaljubio se u Katarinu i, bez obzira na rodbinske veze, svojoj okolini saopštio je nameru da se njome oženi. Taj brak podržavala je i ambiciozna Katarinina majka Anka. Prema nekim svedočenjima, ona je primoravala svoju ćerku - često i šamarima - da odgovara na ljubavna pisma 25 godina starijeg kneza.

Naklonost prema mladoj i lepoj Katarini osećao je i Milivoje Blaznavac, Mihailov ministar vojni. On je od nje bio stariji 24 godine, ali se držao po strani jer je znao za kneževe namere da se razvede od Julije i oženi Katarinom. Ni Blaznavcu, koji je za sebe tvrdio da je vanbračni sin Miloša Obrenovića, nisu smetale rodbinske veze s Katarinom...

U taj trougao 1865. ulazi Damjan Pavlović, koji je od Katarine stariji osam godina. Rođen je u Novom Sadu 1840, a posle očeve smrti 1849. s majkom prelazi u Beograd. Zahvaljujući stipendiji Matice srpske, studirao je tehničke nauke u Beču i Pragu, a po sticanju diplome, vratio se u Beograd, gde se zapošljava u Ministarstvu građevine kao crtač i inženjer. Vrlo brzo se pročuo i kao pesnik, sledbenik Jovana Jovanovića Zmaja, i pozorišni i književni kritičar.

Pošto je uz to odlično znao nemački i engleski jezik, Anka ga je 1865. uzela za učitelja svojoj sedamnaestogodišnjoj ćerki Katarini. Mladi pesnik, neugledne spoljašnosti, ali plemenitog duha - drugovi su ga zvali Dušica - zaljubio se odmah u svoju učenicu.

U martu 1866. Damjan Pavlović izjavio je ljubav Katarini, ali je, po nesreći, to saznao Milivoje Blaznavac. Grubi oficir, i još ljubomoran, uz psovke i uvrede doslovce je izbacio pesnika iz dvora na ulicu. Duboko povređen poniženjem i posebno time što je njegova ljubav bila svedok, nežni pesnik te noći spakovao je u koverat pesmu „Srce, dušo!“ i poslao je časopisu „Vila“, a onda izvršio samoubistvo udarivši dvaput glavom o otvoreni šestar na svom radnom stolu!

Pogrebnu povorku činili su mnogi prijatelji i književni poštovaoci, ali na njenom čelu nije bilo sveštenika. Crkva je odbila da ga opoje jer je počinio samoubistvo.

Udaja za Blaznavca

Katarina Konstantinović nije imala sreće u ljubavi. Verila se s knezom Mihailom 1868, ali je on samo nekoliko dana kasnije ubijen u atentatu u Košutnjaku. U politički nestabilnoj situaciji zbog atentata najprisebniji je bio Milivoje Blaznavac, koji je Obrenovićima sačuvao presto i za kralja doveo maloletnog Milana, kome se nametnuo za namesnika, i tako postao najmoćniji čovek u Srbiji. Odmah se oženio Katarinom, ali je ona posle pet godina ostala udovica. Preudala se za svog rođaka (majčin brat od ujaka) i s njim dobila sina.

U srednjim godinama zaljubila se u druga svog sina i zbog njega ostavila porodicu. Živela je sa svojim osamnaest godina mlađim ljubavnikom, a kralj Milan hteo je da je zbog toga smesti u ludnicu. Umrla je 1910. godine.

2 Njegoš i Milica: Neuzvraćena ljubav

Petar II Petrović bio je zaljubljen u Milicu Stojadinović Srpkinju, ali mu ona nije uzvratila, već je patila za njegovim prijateljem Ljubomirom Nenadovićem

Milica Stojadinović Srpkinja, koju su savremenici nazivali „vrdničkom vilom“, jedna je od prvih naših pesnikinja. Rođena je u porodici seoskog popa u Bukovcu na Fruškoj gori, najverovatnije 1830.

Ratni dopisnik

U vreme turskog bombardovanja 1862. dolazila je u Beograd i odatle slala izveštaje Peštanskom dnevniku kao prva žena ratni dopisnik među Srbima. Objavila je tri zbirke rodoljubivih pesama, a njen rad nailazio je na lep odziv u javnosti. Prilikom poseta Beogradu knez Mihailo i kneginja Julija pozivali su je u dvor. Ivan Mažuranić, proslavljeni autor „Smrti Smail-age Čengića“, dolazio je da je vidi. Milica Stojadinović u dva navrata boravila je u Beču kod Vuka Karadžića. Četrdeset godina stariji Vuk brinuo se za nju: da joj nađe posao, obezbedi bratu stipendiju, provodadžisao joj, putovao s njom, a ona mu je bila saradnik, brinula se o njegovoj biblioteci, ali i o njegovoj zimnici. Ima naznaka da je otac srpske pismenosti čak bio zaljubljen u nju.

Vladika Njegoš je, inače - uprkos monaškom zavetu - bio zaljubljive prirode. O tome postoje i pisani tragovi... U Perastu je, recimo, u susedstvu, gde se već rukopoloženi vladika odmarao, živela jedna „žena mlada, ali soko sivi“. Njegoš je pričao da ga je privuklo to što nije bila „plašljiva jarebica“ kao tadašnje crnogorske devojke, i da su neka „strecanja rajska“ ovladala Njegoševom dušom i telom kad ju je video. Njoj je zaljubljeni vladika napisao „Noć skuplja vijeka“, svoju jedinu ljubavnu, gotovo erotsku pesmu. Po povratku iz Perasta na Cetinje, Njegoš je ove svoje stihove čitao prijateljima, ali je odbio njihov oduševljeni predlog da je štampa: „Kako bi izgledalo: vladika, pa da piše pjesmu o ljubavi? Ne dam!“

Trougao

Crnogorski vladika visoko je cenio pesme i rodoljublje trinaest godina mlađe Milice Stojadinović Srpkinje, a bila mu je draga i kao žena. Ali tron crkvenog i državnog poglavara Crne Gore bio je njegov usud. Ako je ljubavne stihove i mogao sebi da dozvoli, suprugu nije. Zato mu se jednom, kad je u razgovoru pomenuta Milica Stojadinović Srpkinja, otelo: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori!“

Najbolji opis Njegoša kao čoveka, njegove boli i nedoumice, dao je u svojim „Pismima iz Italije“ Ljubomir Nenadović, kojeg je za vladiku vezivalo i lično prijateljstvo. A slučaj je udesio da se Milica Stojadinović zaljubi baš u njega!

Ljubomir Nenadović, rođen 1926. godine, sin je čuvenog ustaničkog vojvode i prvog diplomate Karađorđevog, prote Mateje Nenadovića. Zahvaljujući bogatstvu porodice, bio je među prvim Srbima koji su se školovali u inostranstvu. U vreme školskih raspusta putovao je po evropskim zemljama i o tome ostavio putopise. U Italiji je sreo Njegoša i celu svoju knjigu, umesto Italiji, posvetio njemu...

U svom dnevniku Milica je ostavila niz zapisa o ludoj ljubavi prema Nenadoviću. Svoja osećanja čak je poverila jednoj ženi iz visokog beogradskog društva, koja je na sebe preuzela obavezu da to prenese putopiscu. Ali Nenadović, koji je visoko cenio njene pesme, odbio je da joj uzvrati osećanja. Nikada se nije oženio, niti se Milica udavala. Potpuno zaboravljena i u krajnjoj bedi umrla je u Beogradu 1878. Petar Petrović Njegoš živeo je do 1851, a Ljubomir Nenadović do 1895.
3 Laza Kostić i Lenka: Tragedija

Pesnik je bio stariji od ćerke svog prijatelja 29 godina, pa uprkos ljubavi nije hteo da se oženi njom

Lenka Dunđerski, rođena 1870, bila je ćerka veleposednika iz Vojvodine Lazara Dunđerskog. Bila je lepa devojka plavih očiju, visoka i skladna, koja je dobro znala nekoliko jezika, svirala klavir, mnogo putovala i volela jahanje.

Vrline i mane

Pesnik Laza Kostić bio je od Lenke stariji 29 godina. Doktorirao je pravo u Pešti, a po povratku u Vojvodinu radio je kao nastavnik u Novom Sadu, advokat i predsednik suda. Osim književnosti, bio je posvećen i nacionalnom radu, prvo u Vojvodini, koja je tada bila u sastavu Austrijskog carstva, a zatim i u Srbiji.

Zbog nezavisnog političkog stava dolazi u sukob sa zvaničnom politikom u Srbiji, pa 1884. na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru. Živi na Cetinju kao urednik zvaničnih crnogorskih novina. Budući svojeglav, odatle je morao da ode posle pet godina. Vratio se u Sombor, a 1891. na poziv Lazara Dunđerskog seli se na njegovo imanje u Čelarevu. Tu je prvi put sreo Lenku i odmah se zaljubio u nju. Ali Lenka je imala 21, a on 50 godina, pa je pesnik bio ubeđen da je prestar za ovu devojku. Delovi dnevnika Lenke Dunđerski, tek nedavno pronađeni, svedoče o tome da je ljubav bila obostrana. Na jednom mestu ona piše: „Ja volim pesnika i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran, te star, te nije za mene... Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, ne vredi. Ali boriću se i izboriti za njega.“

A na drugom mestu prepričava jedan njihov razgovor: „Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen nekom duševnom borbom, razbarušeniji i nemarniji nego inače. Vodili smo ozbiljne i mučne razgovore.

- Udajte se, udajte, gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju.
- Ali, g. Lazo, zašto se ne bih udala za vas?
- Ja sam star i nedostojan vas. Ni po čemu vas nisam dostojan - ponavljao je.“
U uverenju da je za Lenku to najbolje, Laza Kostić odlazi u manastir Krušedol.

Lenka se poverava dnevniku: „Ne znam šta je s njim. Javio se, ali kako! Nudi mi udaju za nekog gospodina iz Amerike našeg porekla, slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Kako ne razume da ja hoću samo njega! Neću ni lepog, ni mladog, ni visokog... Ovo više ne mogu da izdržim!“ Taj „gospodin iz Amerike“ je Nikola Tesla. Laza mu provodadžiše, prećutkujući da je sam ludo zaljubljen u devojku koju mu nudi. Ali Teslu zanima samo nauka.

Ženidba i smrt

Laza Kostić se 1895, na predlog Lenkinog oca, oženio Julijanom Palanački iz Sombora.

U Lenkinom dnevniku nalazimo ove redove ispisane u septembru te godine: „Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miradžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život?“

Umrla je 1895. u Beču, na svoj 25. rođendan. Zvanična verzija je „od tifusne groznice“. Neki smatraju da se ubila. Najbliže istini je da je prosto presvisla. Pesnik je za njenu smrt saznao na svadbenom putovanju u Veneciji. Obuzet tugom, ušao je u Crkvu Gospe od Spasa (Santa Maria della Salute) da se moli. Sedam godina kasnije, pod naslovom „ Santa Maria della Salute“, napisao je najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku.
Živeo je do 1909.

4 Vojislav Ilić i Mileva: Greh sa svastikom

Pesnik je bio oženjen Tijanom, ćerkom Đure Jakšića, a kad je umrla, upustio se u vezu s njenom sestrom, što je naišlo na zgražavanje

Ugledni pesnik, političar, ministar i član Državnog saveta Jovan Ilić imao je četiri sina, takođe pesnika: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka.

Pesnički klub

Svakako je najtalentovaniji i najuspešniji bio Vojislav: rođen 1862. Školu je napustio, ali je aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao.

Neko je jednom zapisao da je kuća njegovog oca bila njegov univerzitet. U jednom zapisu o istoriji Beograda Branislav Nušić beleži: „Pesnička kuća Ilića bila je osamdesetih godina 19. veka jedini književni klub u prestonici... Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina.“ Dom Ilićevih nalazio se u Beogradu, u današnjoj Dalmatinskoj ulici. Nekoliko godina posle smrti Đure Jakšića njegova udovica s decom doselila se preko puta Ilića. Vojislavljeva sestra Milica i Đurina ćerka Tijana družile su se i međusobno posećivale, pa se mladi pesnik i zaljubio u Tijanu. Venčali su se 1883, dobili ćerku i sina, a taj period u Vojislavljevom životu obeležen je i pesničkim uspesima. Ali dve godine kasnije umire mu sin, za njim i žena, a nedugo zatim i ćerka. Vojislav ostaje sam.

Uz njega je samo Tijanina mlađa sestra, osamnaestogodišnja Mileva. Njen portret nije sačuvan, ostao je samo zapis: „Milevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske Novosti - „da je danas živa, bila bi najveća feministkinja“. Nušić je malo direktniji, kaže da je Mileva Jakšić bila „devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno“. Prema opštem sudu književnih kritičara, nijedna druga žena nije Vojislava nadahnula na tako snažno i plodno pisanje.

Pretnje čekićem

Ali njihova veza naišla je na opšte zgražavanje. Čaršija se sablažnjavala, a Milevin brat, zanatlija, dolazio je na pesnikov prag i pretio mu čekićem. Da bi se sklonila, Mileva piše molbu ministru prosvete „da je postave za učiteljicu ma u kojoj školi u Srbiji, samo što dalje od Beograda“.

Ministar ne odgovara, pa zaljubljeni par prelazi u Austrougarsku. Nekoliko meseci žive u Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici, ali Vojislav se tu, prema sećanju Branislava Nušića, koji je s njim drugovao, „osećao umornim i od proganjanja i od ljubavi“.

Par se pognutih glava vratio u Beograd. Njihova ljubav bila je otrovana. Mileva je dobila posao u Varvarinu, a pesnik se odao boemskom životu. Sledeće, 1888. godine, Vojislavljev otac, kojeg je ona volela kao rođenog, nagovorio ju je da se uda za jednog mnogo starijeg i uz to bolesnog učitelja. U isto vreme, da bi sina izbavio iz kafane, ženi ga ćerkom jednog svog prijatelja.

Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Opet traži premeštaj, ovog puta da pobegne od nevoljenog muža, ali je smrt bila brža. Umrla je u 21. godini. Vojislav Ilić umro je šest godina kasnije. Živeo je 32 godine.

5 Bogdan Popović i Draga: Pismo u buketu

Čuveni kritičar bio je blizak s budućom kraljicom, ali njen otac ju je udao za starijeg inženjera. Na dan svadbe poslao joj je poruku: „Zar je ovako moralo biti?“

Uprkos rasprostranjenom mišljenju u popularnoj literaturi, kraljica Draga, ubijena u Majskom prevratu s mužem, kraljem Aleksandrom Obrenovićem, nije bila ni zla ni žena lakog morala. Objašnjenje za iskrivljenu sliku koju o njoj imamo leži u onoj opštepoznatoj tvrdnji da „istoriju pišu pobednici“, u ovom slučaju Karađorđevići, kojima je bilo potrebno opravdanje za masakr počinjen 1903. nad poslednjim Obrenovićima kako bi njihova dinastija došla na vlast.

Novinarka

Draga je bila jedno od šestoro dece Pante Lunjevice, svojevremeno upravnika grada Beograda i načelnika Šabačkog okruga. Lunjevice su bili bogata i ugledna familija, učesnici Prvog i Drugog srpskog ustanka. Ali Panta je pred kraj života poludeo i skončao u ludnici, pa je teret brige o porodici pao na Dragu.

Zato se udala za 15 godina starijeg inženjera Svetozara Mašina, poreklom Čeha, alkoholičara i epileptičara. Brzo je ostala udovica, pa je, da bi se izdržavala, prevodila priče s francuskog i nemačkog jezika i objavljivati ih u listu Domaćica. Neke priče je i sama pisala i potpisivala ih s „Rudničanka“. Talentovana za pisanje, Draga se brzo pročula kao novinar, pa je postala stalni član redakcije lista Zastava. Bistroumna, a uz to vrlo pismena, Draga je vrlo brzo postala tražena ne samo kao prevodilac već i kao novinar. Ostalo je zabeleženo da je bila i član Društva novinara.

O njenom ispravnom moralu najbolje svedoči činjenica da ju je kraljica Natalija uzela za dvorsku damu. U Beogradu, u kojem se onda sve znalo o svakome, kraljica to ne bi učinila da je na Dragu bila pala ma i najmanja senka. Kao dvorska dama, Draga će se zbližiti s Natalijinim sinom, budućim kraljem Aleksandrom, udaće se za njega i poginuće štiteći ga svojim telom od atentatora, ali to je poznata priča. Mi ćemo se ovde pozabaviti nesrećnom ljubavi devetnaestogodišnje Drage i Bogdana Popovića.

Duge šetnje

Ovaj Beograđanin rođenjem, posle studija filozofije u Parizu, vratio se u Srbiju i počeo da teče univerzitetsku karijeru. Vrlo brzo je postao uticajan kritičar, ličnost od čije reči zavisi hoće li neki pisac biti prihvaćen kod publike ili propasti. Pokrenuo je Srpski književni glasnik, isticao se u društvenom radu osnivanjem PEN kluba i Društva prijatelja Francuske, i sve vreme bio zaljubljen u tri godine mlađu Dragu. Ostala su svedočanstva Beograđana koji su ih viđali kako satima šetaju i raspravljaju o literaturi...

Ali kad je došlo vreme da se devetnaestogodišnja Draga Lunjevica uda, njen otac - bolest u začetku već ga je bila učinila netrepeljivim i nerazumnim - procenio je da je Svetozar Mašin, državni službenik, bolja prilika od mladog profesora literate. Svetozarev otac došao je iz Češke i neko vreme bio i lični lekar kralja Milana, a Popović je „hodao s glavom u oblacima“.

Venčanje je bilo zakazano za avgust 1883. u Sabornoj crkvi. I dok je mlada stajala u porti, prišao je neki musav dečak i predao joj buket žutih ruža. Odmah je znala od koga su jer joj je Bogdan često recitovao pesmu o ružama ove boje. U buketu je bila nepotpisana ceduljica sa samo jednim redom: „Zar je ovako moralo biti?“

Draga je ubijena 1903. Bogdan Popović živeo je do 1944.
6 Tito i Davorjanka: Ljubav u ratu

Josip Broz se u vreme borbi zaljubio u devojku Jova Kapičića. Posle smrti naredio je da je sahrane u krugu Belog dvora da mu bude što bliže

Davorjanka Paunović rođena je 1921. u Kučevu, u porodici uglednog učitelja, učesnika Prvog svetskog rata. Već sa 18 godina bio je član rukovodstva Komunističke partije (KPJ) u Požarevcu, gde su se njeni preselili. U Beogradu je studirala francuski jezik i postala jedan od glavnih aktivista. U to vreme zabavljala se sa studentom medicine Jovom Kapičićem.

Kurir i veza

Pripremajući se za rat, Komunistička partija poslala je početkom 1941. Davorjanku u Zagreb, na kurs za radio-telegrafiste. Tu se prvi put srela s generalnim sekretarom KPJ Josipom Brozom Titom. Kad su u aprilu 1941. Nemci okupirali Jugoslaviju, Davorjanki je poverena dužnost kurira koji je održavao veze između Zagreba i Beograda. Od maja do septembra 1941. bila je uz Tita u okupiranom Beogradu i, po svoj prilici, tada se rodila ljubav između njih. Tito je Davorjanku poveo i kad je pošao na oslobođenu teritoriju, a ona mu je bila i sekretarica, i pratilac, i domaćica. Bila je temperamentna i glasna ljubavnica, a neki njihovi saborci izazvani zvucima koji su dopirali iz šatora skrenuli su mu pažnju da je njihova veza u suprotnosti sa strogim komunističkim moralom. Tito je tada za svoju 29 godina mlađu ljubavnicu rekao: „Ja bez nje ne mogu!“

Iz tog doba ostao je zapis jednog visokog partizanskog funkcionera: „Na čelu slovenačke delegacije jednog popodneva došao sam na zakazani sastanak kod Tita. Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: ‚Možete da uđete, Tito vas očekuje.‘ Kad smo ušli u sobu, u njoj nije bilo nikoga. Iz susedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Rekao sam drugovima da izađemo napolje da se malo prošetamo jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle jednočasovne šetnje, kad smo ušli u sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom, krepkog i dobrog raspoloženja. Pogledao je u časovnik i rekao: ‚Ne smeta što ste zakasnili, ja sam završio neke važne i neodložne poslove...‘“

Tokom celog rata Davorjanka Paunović, čije je partijsko ime bilo Zdenka, provela je uz vrhovnog komandanta partizana kao lična sekretarica. Odana i posesivna, često je spavala ispred ulaza u njegovu sobu, predstavljajući poslednjeg i najvernijeg telohranitelja.

Pred predajom

U maju 1944. Tito se našao s najužim partizanskim rukovodstvom u Drvaru, na koji su Nemci izvršili padobranski desant. Glavni partizanski štab bio je opkoljen i Davorjanka je tada nagovorila Tita da se preda Nemcima kako bi sačuvao glavu. Obukao je uniformu maršala i spremio se da neprijatelju krene u susret, ali ga je Sreten Žujović sreo i potegao revolver. Počeo je da viče na Tita:

„Šta to znači? Obukao si svečanu uniformu, ali znaj da im se živ nećeš predati. Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, a istovremeno uništiš i izdaš našu borbu“, rekao je Žujović.

Tito je tek tada odustao od predaje, partizanska komanda je uspela da se izvuče iz obruča.

Krajem 1945. Davorjanka Paunović razbolela se od tuberkuloze, zbog čega je bila upućena na lečenje u Rusiju. U Beograd se vratila neizlečena. Posle kratkog vremena umrla je u proleće 1946. Duboko potresen, Tito je naredio da je sahrane u krugu Belog dvora. Njena poslednja želja bila je da i mrtva bude u Titovoj blizini.

7 Anica Savić i Hasan Rebac: U smrt

Kad joj je suprug umro, Anica nije mogla da živi bez njega, pa je već iste noći pokušala da se ubije, ali to joj je uspelo tek iz četvrtog pokušaja

Anica Savić rođena je 1892. u Novom Sadu kao jedino dete u porodici književnika i prevodioca Milana Savića i Julijane, domaćice. U roditeljskom domu upoznaje Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja... To podsticajno okruženje čini da vrlo brzo počne da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom i grčkom i da od svoje 14. godine piše pesme koje joj objavljuju časopisi. „Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji“, zabeleženo je.

Osporavanje

Na univerzitetu u Beču Anica studira klasičnu filologiju, starogrčki i latinski jezik, a po diplomiranju vraća se u Srbiju. Tu se druži sa Isidorom Sekulić, Ivom Andrićem, a Miloš Crnjanski joj se udvara. Posvećuje joj jednu pesmu, a u privatnom pismu kaže: „Radovao bih se kad biste mi dopustili da s Vama s Kalemegdana gledam na daleke šume.“ A kad ga Anica odbije, on će joj to zapamtiti. I kasnije, kad je rukopis svoje zbirke pesama predala izdavaču, Crnjanski mu piše da je „zbirka slaba i da je nema smisla izdavati“, ali da taj sud „ostane među njima“. Crnjanski, na više strana je kazano, bio je izvrstan pisac, ali čovek - loš... Celog života Anica Savić nailazila je na osporavanje svojih pesničkih i naučničkih sposobnosti samo zato što je bila žena i što je bila jača od muškaraca koji su joj sudili. Između dva rata za nju, iako je doktorirala, nije bilo mesta na Univerzitetu. A kad se 1921. udala za dve godine mlađeg Hasana Repca, Srbina muslimanske vere iz Mostara, tvrdili su i da je loša Srpkinja. Rebac je bio srpski komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima, koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju, intelektualac koji je na Sorboni diplomirao orijentalne jezike. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova ljubav bila je toliko velika da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić, autor zapažene knjige o ovoj našoj intelektualki, navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav.

Samoubistva

Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. One noći 4. avgusta 1953. godine kad je umro Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje, te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla komšinici: „Metnućeš mi ga u kovčeg.“ Od namere o samoubistvu nije odustajala. Usledila su još dva neuspešna pokušaj, a uveče 7. oktobra iste godine Anica Savić Rebac je sela na kanabe, prebacila jorgan preko glave i ispalila sebi metak u srce. Pre toga je obavila sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom i zajedničkim spomenikom. Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj... U oproštajnom pismu navela je da se na samoubistvo odlučila „ u punoj lucidnosti intelekta i volje“, iz uverenja da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće.