U okviru projekta „Plava knjiga“, agenti SAD ispitali su čak 12.618 prijava neidentifikovanih letećih objekata i razvili ozbiljnu metodologiju u potrazi za letećim tanjirima
Kada danas neko prijavi da je video neidentifikovani leteći objekat (NLO), te tvrdnje se odmah odbacuju sa podsmehom, a osoba koja ih iznese obično se proglasi naivnim ufologom. Međutim, pre samo nekoliko decenija i tajne službe najvećih svetskih sila bavile su se ispitivanjem mogućih vanzemaljskih letelica.
Primer toga je američka Centralna obaveštajna agencija (CIA), koja je u vojnoj bazi Rajt-Paterson kraj Dejtona (onoj istoj gde su Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović potpisali mirovni sporazum 1995) vodila projekat „Plava knjiga“ (Blue Book).
Oni su ozbiljno ispitivali svaku prijavu NLO, a bilo ih je, pokazuju nedavno deklasifikovani papiri, 12.618.
Kako navodi istoričar CIA Džerald K. Hajns, ta agencija je bila zabrinuta da li su prijavljene letelice sovjetske ili ih Sovjeti mogu zloupotrebiti, pa je tokom decenija istraživanja razvila ozbiljnu metodologiju pojave „letećih tanjira“. Nakon objavljivanja dokumenata, oni su sada ponudili i priručnik za traženje vanzemaljaca u deset koraka.
1. Osnujte grupu za istragu
Pre decembra 1947. nije postojala organizacija zadužena za ispitivanje NLO. Nije bilo standarda koji bi pomogli u proceni izveštaja, niti načina za merenje tragova. Komandant avijacije general Nejtan Tvining je zato 1948. napravio projekat „Tanjir“ kako bi skupljao, procenjivao i sa drugim vladinim službama upoređivao sve podatke o viđenjima NLO, a premisa je bila da NLO postoji i da je pretnja za državu. Projekat je 1952. dobio ime „Plava knjiga“.
CIA je pedesetih godina bila zabrinuta zbog NLO jer ga je smatrala mogućom pretnjom po državnu bezbednost. Većina zvaničnika nije verovala da je reč o vanzemaljcima, već da su NLO možda sovjetske letelice. Projekat „Plava knjiga“ definisao je tri glavna cilja: utvrđivanje da li NLO predstavlja pretnju za SAD, da li NLO ima tehnologiju koju bi Amerika mogla da iskoristi i dodatno razvije, kao i da li postoji objašnjenje zašto su ljudi prijavljivali leteće tanjire.
3. Savetujte se sa stručnjacima
Tokom pedesetih i šezdesetih godina, vlada SAD je sponzorisala različite diskusije, panele i slične studije o fenomenu NLO. Osim toga, svi koji su radili na projektu „Plava knjiga“ često su konsultovali astrofizičare, pilote, meteorologe, stručnjake iz NASA, „Kodaka“ (radi analize fotografija) i drugih laboratorija. Čak je i slavni astronom Karl Sagan ispitivao otkrića „Plave knjige“ i njegov zaključak je bio da „nijedan fenomen nema vanzemaljsko poreklo“.
4. Napravite sistem obaveštavanja
Obaveštajni centar američke avijacije razvio je upitnik koji je korišćen kada se prijavi NLO i taj upitnik je upotrebljavan do 1970. Pomoću formulara je prikupljano dovoljno informacija o fenomenu da može da se proceni o čemu je reč. Nakon toga bi se radila kategorizacija i utvrđivalo se da li je reč o astronomskom fenomenu, letelici, balonima, satelitima... Naravno, deo je ostajao neidentifikovan ili jednostavno nije bilo dovoljno podataka.
5. Eliminišite lažne prijave
Eliminacija poznatih i verovatnih uzroka viđenja NLO ostavlja dovoljno neobjašnjivih slučajeva na koje je moguće fokusirati se. Istraživači tada mogu da se koncentrišu na misteriozne slučajeve. Neka uobičajena objašnjenja su pogrešno identifikovane letelice (U-2, A-12 i SR-71 su čak polovina prijava NLO), nebeski događaji, masovna histerija i halucinacije, prevare... Sličnih pojava je bilo i ranije, ali tada se nije koristio termin „leteći tanjiri“, već „fu fajter“.
Zbog toga što je veoma lako da se uobičajene ili posebno tajne vojne letelice pomešaju sa NLO, važno je znati karakteristike različitih tipova letelica i drugih vazdušnih fenomena kako bi sve moglo da se uporedi na pravi način. Da bi se pomoglo istraživačima da se snađu u gomili izveštaja, projekat „Plava knjiga“ je razvio metodologiju koja je pomogla da se otkrije da li se viđenje NLO može pripisati poznatoj letelici ili nekom drugom vazdušnom fenomenu.
7. Ispitajte dokumenta
Svaka fotografija, video ili audio snimak mogu znatno da pomognu u proceni NLO, ali je važno da budu dobro ispitani. Čuven primer toga je video iz Tretmontona u Juti iz 1952, kada je čovek snimio nešto što je delovalo kao 10-12 svetlećih objekata na nebu. On je koristio film „kodakrom“, pa je laboratorija procenila da je sigurno nije reč o ptici, balonu, avionu ili odsjaju, već da su objekti sami slali svetslost. Ispitivanje je pokazalo da nije tako.
8. Sprovodite eksperimente
Kao što je pokazala istraga snimka iz Tretmontona u Juti 1952. (koji se spominje u prethodnom koraku), nekada je neophodno ponoviti uslove u kojima je fenomen snimljen ili fotografisan. Kada su ponovljeni svi meteorološki uslovi iz Tretmontona, ispostavilo se da su rezultati isti kada se snimi kretanje balona. Međutim, nekada je ponavljanje uslova previše skupo ili potpuno nemoguće, pa se mora odustati od toga.
U slučaju „Zamora“, kada je policajac Lonie Zamora čuo i video NLO, Hektor Kvitnanila, poslednji istraživač iz projekta, rekao je da je sve učinjeno da se svi dokazi provere. To uključuje korišćenje Gajgerovog brojača da bi se proverila radijacija na pisti i slanje uzoraka zemlje u najbolje laboratorije. Uprkos spaljenom žbunju, nisu otkriveni nikakvi hemijski elementi, zbog čega ovaj slučaj nije rešen, pa se i danas smatra najčudnijom prijavom NLO.
10. Obeshrabrite lažne prijave
Ukoliko dobijate previše prijava NLO, postaje veoma teško sve ih istražiti i ispitati na pravi način. A još je teže u gomili pronaći prave neobjašnjive slučajeve. CIA je pedesetih godina ispitivala sve prijave plašeći se da je reč o sovjetskim letelicama kojima pokušavaju da izazovu paniku. Upravo zato su rešili da smanje broj prijava, pa su obučili oficire kako da uzimaju izveštaje i odbace one za koje je odmah jasno da su prirodni fenomeni ili američki avioni.