PANČEVO - „Prvi put mu je slomio naočare još dok su išli u produženi boravak zajedno. Zatim je usledilo davljenje u kupatilu, pa šamaranje i šutiranje. Da dežurni nastavnik nije ušao u kupatilo dok je moj sin ležao na podu, a dečak iz odeljenja ga davio, ne znam šta bi bilo“, počinje svoju priču Pančevka T. M., čije je dete preživelo vršnjačko nasilje.
Nakon tog incidenta dečak koji sada pohađa drugi razred, iz straha nije smeo da ulazi u kupatilo, pa mu je majka svakodnevno pakovala flašice s vodom. Tada je škola preduzele određene mere kako bi zaustavila nasilje nad dečakom. One međutim, nisu dale rezultate.
„U početku nisam bila zadovoljna kako je škola postupila jer sam imala utisak da štite dete koje je napadalo mog sina jer mu je majka sudija. Imala sam utisak da su je branili. Međutim, kako je situacija postajala ozbiljnija, problematično dete su uključili u program i čini mi se da ima pomaka. Nedavno su bili zajedno na ekskurziji i dobro su se slagali“, kaže naša sugrađanka.
Ipak, do tog trenutka mali dečak je preživeo šutiranje, udaranje pesnicima, šamaranje, a jednom prilikom mu je agresivni dečak razbio i glavu. Poslednjih nekoliko meseci, fizičko nasilje je prestalo, ali strah i dalje postoji.
„Ima perioda kada je sve u redu i onda odjednom se nasilje ponovi. Zbog toga ne mogu da budem mirna. To dete tuče i ostalu decu iz razreda , a čini mi se da mog sina dira samo zato što je manji i slabiji od njega, i neće da mu vrati. Pošto ih napada za vreme odmora kada nema nikog od odraslih, u školi su uveli da za vreme odmora, sa njim mora da bude učiteljica ili obezbeđenje“, ističe T. M.
Ona smatra da bi problematično dete treba premestiti u drugi razred ili školu, jer je njen sin žrtva, odličan i primeren đak. Ipak, dodaje da bi volela da se sve reši mirnim putem i da vršnjaci počnu da se igraju, te da tuče konačno prestanu.
Pomenuti slučaj je nažalost samo jedan u moru obračuna među školskom decom, a osim fizičkog nasilja koje je lako prepoznatljivo, veoma je često i psihološko nasilje (malteretiranje, izbacivanje iz grupe, davanje uvredljivih nadimaka, pretnje, zastrašivanje i drugo). Poslednjih godina u porastu je digitalno nasilje.
Ipak, podaci Centra za socijalni rad „Solidarnost” Pančevo ne ukazuju na povećanje broja maloletnika koji su izvršili krivična dela. Tokom 2015. godine u Centru je evidentirano 165 maloletnika u sukobu sa zakonom. Međutim, prema rečima pedagoga Nade Kuzmanović Tomusilović, supervizora u Službi za decu i mlade u Centru za socijalni rad, zabrinjava činjenica da su krivična dela sve brutalnija.
„Radi se o opasnim, destruktivnim oblicima ponašanja, nanošenju lakših i težih telesnih povreda vršnjacima, starijim ljudima, nekada potpuno nepoznatim osobama na ulici. Drugi problem je što se uzrastna granica spušta, pa je sve veći broj krivično neodgovorene dece, mlađe od 14 godina. Dok stručnjaci raspravljaju da li je vreme da se granica krivične odgovornosti pomeri na niži uzrast, njihovo ponašanje postaje sve brutalnije”, upozorava Nada Kuzmanović Tomusilović.
Najčešći su verbalni oblici nasilja koji spadaju u prvi nivo nasilja. Kada se ono dogodi u školi, postupa se po Pravilniku o protokolu zaštite dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji jasno definiše procedure i korake, a škola je dužna da ih se pridržava i sprovodi. Za svaki nivo nasilja jasno je definisano ko se prvi uključuje u rešavanje problema nasilne prirode, na koji način treba da se reaguje i koga uključiti ako dođe do fizičkog povređivanja.
Kako smo saznali od Vesne Zeng, pedagoga u osnovnim školama „Branko Radičević“ i „Stevica Jovanović“, u školama postoji Tim za zaštitu učenika od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, koji svojim aktivnostima utiče na smanjenje nasilja. Obavezno se uključuju roditelji, a Pravilnikom o vaspitno-disciplinskoj odgovornosti učenika definisano je za koje oblike ponašanja se izriču i vaspitno disciplinske mere.
„Pre izricanja pomenutih mera, sa učenikom se intenzivira rad. Prvenstveno se sprovodi na relaciji roditelj-učenik-odeljenski starešina, a kasnije se upućuje na pojačan vaspitni rad kod školskog pedagoga i psihologa. Ako se radi o trećem niovu nasilja uključuje se direktor sa timom za zaštitu, uz obavezno angažovanje roditelja i nadležnih organa-centar za socijalni rad, zdravstvena služba, policija“, objašnjava Vesna Zeng i dodaje da škola preduzima i preventivne aktivnosti, kao što su učešće učenika u humanitarnim i sportskim akcijama, afirmacija pozitivnih oblika ponašanja i obeležavanje Dana porodice i Međunarodnog dana tolerancije.
Prema mišljenju Svetlanke Knežević, psihoterapeuta, vršnjačko nasilje je u porastu zato što su sve veće socijalne razlike.
„U ponudi je sve više skupe robe, sve je više reklama koje propagiraju udoban život, a mogućnosti su sve manje. Prepreke u dostizanju cilja izazivaju agresivnost i bes kod onih mladih ljudi kojima je lakše da budu nasilni nego da konstruktivno rade na svom obrazovanju. Mediji i društvene mreže dodatno popularizuju ovakve oblike ponašanja. Male, ili nikakve kazne dodatno ohrabruju agresivnu decu u takvoj vrsti ponasanja“, kaže Svetlanka Knežević.
Ona naglašava da loše porodično okruženje ne mora da utiče na dete da i samo postane nasilno već i razmažena deca mogu biti agresivna jer njihovi roditelji nemaju autoritet i ne umeju da postave deci granice. Naša sagovornica naglašava da roditelji često pravdaju svoju decu i rade mnoge stvari umesto njih, što problem još produbljuje.
Stručnjaci smatraju da su, pored uticaja društva i medija, neki od najčešćih uzroka nasilnog ponašanja nedostatak pažnje i ljubavi od roditelja u detinjstvu, preterana agresivnost roditelja, ali i nepostojanje granica, te nepoštovanje autoriteta. Naše sagovornice kažu da roditelji moraju aktivno da učestvuju u životu i odrastanju svoje dece.
„Samo dosledno i preko svog ličnog primera oni treba da uče dete o svakodnevnim životnim prilikama. Razgovor i rad na konstantnom unapređivanju odnosa roditelj-dete može dovesti do dobrih rezultata. U smislu da dete ima poverenja u svoje roditelje, da gradi samopouzdanje i da razvija ispravan stav o životu i vrednostima“, ističe Vesne Zeng.
Najčešće žrtve nasilja su dobra, lepo vaspitana i primerna deca, i fizički slabija. Nasilnici, kako kaže psihoterapeut, retko udaraju na jače od sebe, jer se plaše bola i povreda. Iskustva pokazuju da vršnjačko nasilje više nije rezervisano samo za dečake, već je danas jednako zastupljeno i kod devojčica. Razlika je samo u načinu jer muški pol obično pribegava fizičkom nasilju, dok je kod devojčica češće socijalno isključivanje.
Posledice pretrpljenog nasilja mogu biti dramatične, i vode do ubistva ili samoubistva.
U drugom slučaju, kaže Svetlanka Knežević, ostavljaju trajne posledice na sliku koju dete gradi o sebi, drugim ljudima i svetu.
Dete koje trpi nasilje najpre bi trebalo da se obrati roditeljima, ali i učiteljima i stručnjacima u školi. Ukoliko roditelji primete bilo kakve promene u ponašanju deteta (potištenost, problemi sa snom, apetitom, noćno mokrenje, pad uspeha u školi, agresivnost) ne treba da se ustručavaju da se obrate psihološko-pedagoškoj službi škole i odeljenskom starešini kako bi se problem zajedničkim snagama rešio. Prema mišljenju naših sagovornika društvo mora da radi na prevenciji i otkrivanju nasilja.
„Potrebno je još od najranijeg uzrasta (od vrtića) graditi sistem vrednosti koji ne uključuje nasilje, razvijati kod dece pozitivne emocije, kao što je empatija, nagrađivati lepo ponašanje. Na smanjenje vršnjačkog nasilja, pored strožih kazni, uticalo bi i bavljenje mladim ljudima od strane roditelja, škole i šire zajednice, kao i veća dostupnost bavljenja sportom i naukom", zaključuje Svetlanka Knežević.
(I.Predić/013 info)