Pojava paparaca nije nova u svetu i zapravo ima dugu tradiciju. Onog momenta kad je Holivud zavladao svetom, tad je paparaco kultura preplavila medije.
Svojevremeno je Rim bio stecište svetski poznatih ličnosti. Mnogi filmski setovi su zbog uštede premešteni iz Holivuda u Italiju, pa su rimski kafei, restorani i barovi u kultnoj Via Veneto ulici “vrveli” od zvezda kao što su Ava Gardner, Džejn Mensfild i Anita Ekberg. One su bile i mete paparaca. Paparaco (množina Paparaci) bio je u početku šaljiv, a vremenom je postao uobičajan naziv za senzacionalističkog fotografa.
Felini je pročitao knjigu u vreme priprema za svoj film i bio fasciniran tim imenom. Budući da je Felinijev podrugljivi opis paparaca kao “čopor vukova držača kamere”, paparaci su uvek imali negativnu reputaciju. Za razliku od Boba Vilougbija, prvog filmskog fotografa na setu iz vremena 1940-ih, koji je fotografisao zvezde u toku pauza snimanja, paparaci ne žele da svojim fotografijama kreiraju umetnost.
Nekoliko decenija ranije, u rimskoj Via Veneto ulici, rodnom mestu paparaci kulturnog fenomena, italijanski fotografi amateri šunjali su se oko poznatih mesta, čekajući priliku. Iako se od tada paparaci industrija značajno promenila, ona i dalje uključuje mnogo čekanja, kao kad lovac sa zapetom puškom čeka jelena.
Galela je najviše poznat po tome što je godinama pratio Žaklinu Kenedi Onazis od Njujorka do grčkih ostrva. Ovo praćenje je 1973. godine dovelo do toga da mu je zabranjeno da se bivšoj prvoj dami Amerike približi na 38 metara, ali on se nije obazirao na takve zabrane već se prerušen penjao po drveću i vozio taksijem, kako bi napravio novu sliku Džeki O. Drugim rečima, on je postavio standarde za današnje paparaci ludilo - kralj paparaca.
(Azramag)