BILA JE ŽRTVA MANIJAKA SAD UPOZORAVA DRUGE ŽENE: Ovako nešto može se desiti svakome!
Zbližio se s mojim mužem i njegovim roditeljima, do te mere da je postao kum našem sinu. Ali nekoliko godina kasnije, stvari su se promenile, postale pomalo neprijatne i lagano napadne, počinje svoju priču nesrećna žena.
Tako nešto može da se desi svakome, čak i najobičnijima među nama, znam to jer sam i sama akva. A ima tendenciju širenja i uobičajeno je", počinje svoju priču žrtva manijaka.
"Upoznali smo se pre 25 godina, kada smo oboje radili za moju porodičnu kompaniju. Bio je dobar kolega, pomalo ekscentričan, ali zanimljiv u razgovorima.
U početku je sve bilo normalno
Postupno smo postali bliski porodični prijatelji. Zbližio se s mojim mužem i njegovim roditeljima, do te mere da je postao kum našem sinu. Ali nekoliko godina kasnije, stvari su se promenile, postale pomalo neprijatne i lagano napadne. Počeo je da pokazuje previše zanimanja za obrazovanje našeg deteta i petljao se u naše odluke. Unazad gledano, mogli smo da znamo da nešto ne valja, ali tolerisali smo ga kako bismo izbegli sukobe.
Prolazio je u to vreme kroz razvod i sve što sam sumnjala je da predstavljam figuru domaćice kakvu je oduvek želeo. Dobro kuvam, šijem i štrikam. I, na kraju, majka sam.
Odlučili smo da se odselimo. Duboko uznemiren, postao je još neprijatniji. U pismima i telefonski, zamerao nam je što smo "pobegli za prestižnim lajfstajlom". Mislila sam da smo preseljenjem rešili problem, ali prevarila sam se.
Čudio se što ga je prijavila policiji
Poslao je pismo mojoj svekrvi, s namerom da prouzrokuje raspad porodice. Srećom, prozrela ga je, a mi smo tim činom odlučili da definitivno presečemo sve veze s njim.
"Ne želimo više nikakav kontakt. Ovo nije ono što hoćemo od života", saopštili smo mu.
Ali, nije nas slušao. Njegova pisma i telefonski pozivi bez odgovora samo su postali još neprijatniji i cele četiri godine otkako smo se odselili činilo nam se da smo u bezizlaznoj situaciji. Nisam se usuđivala ni da odem napolje da iznesem smeće, toliko sam bila prestrašena.
U dva incidenta, kod kuće sam našla nešto obešeno na zadnjim vratima. Očigledno se šetao vrtom. Kad smo gaprijavili policiji, čudio se što je dobio od njih upozorenje. To što čini nije smatrao pogrešnim, naprotiv, prijava ga je samo razjarila. Umesto pisama, krenuo je da mi šalje razglednice koje moj sin može da vidi.
Lagao na sudu da su bili u vezi
Uhodio me je punih šest godina kada je konačno dobio zabranu prilaska. Mislila sam da će to da pomogne, da ga zaustavi, ali on se nakon tri nedelje zatišja opet ponašao kao i pre. Kada je zbog ponašanja odveden pred sud, iskoristio je tu priliku da mi se opet približi. Bila sam zaštićeni svedok, pa sam govorila iza paravana.
Predstavio se u svom maniru, ali nije mu dozvoljeno da me unakrsno ispituje jer sam bila pod zaštitom. Uveli su branioca da to učini. Lagao je da smo bili u vezi i da bi trebalo da budem optužena za krivokletstvo jer to poričem, što znači da sam morala da prođem kroz traumu agresivnog ispitivanja od strane njegovog branioca, o našoj navodnoj aferi. Bilo je izuzetno neprijatno po nekoliko puta ponavljati odgovore da sam u pravu i da se branim da ne bi iskrivili moje tvrdnje. Izgubio je parnicu i nestao iz mog života na devet nedelja, koliko je proveo iza rešetaka. U tom periodu počela sam da se pitam: "Šta ako me napadne?"
Imala sam nekoliko prilično ozbiljnih ponuda u stilu: "Znam nekoga ko će mu valjano zapretiti za novac."
Usred noći joj je upao u kuću
Nisam došla u iskušenje da platim jer je ovaj manijak bio takav tip karaktera koji bi to iskoristio da ode do policije i prikaže sebe kao žrtvu. Nije glup, već veoma pametan.
Opet su počela da mu stižu njegova pisma. Prekršio je zabranu drugi put i tri dana pre nego što je dospeo pred sud, začuli smo čudnu buku koja nas je probudila usred noći. Nismo ni sanjali zaplet koji je usledio: rano ujutro, zazvonilo je zvono na ulaznim vratima i moj suprug je otišao da otvori.
Manijak je stajao na ulazu, držeći vatreno oružje. Moj muž je pokušao da zatvori vrata, ali manijak je stavio nogu unutra i silom je pokušavao da ih opet otvori. U borbi je moj dragi nekako uspeo da ga izgura i da nas zaključa.
Pozvali smo pomoć. U međuvremenu, manijak je provalio zadnja vrata. Zabarikadirani u spavaćoj sobi, začuli smo ga u kući. Tražio nas je po sobama, ovaj put s oštrim čekićem u rukama. Kada je zalupao i povikao na vratima naše spavaće sobe, obratila sam se mužu: "Mislim da moramo da iskočimo". Najiskrenije sam verovala da nećemo izvući žive glave ako nas dohvati. Popela sam se na prozor i iskočila. Neverovatno je koliko daleko možete da skočite kad morate.
Pritisak konstantnog terora
Potrčala sam ulicom, očekujući da će me dočekati zaštita policajaca u moćnim automobilima i konjica, kao u akcionim filmovima. Ali, prevarila sam se. Policija je stajala daleko na kraju puta, čekajući pojačanje. Zato sam utrčala u kuću prekoputa i nepoznati komšija koji je baš odlazio na posao zatvorio me je na sigurno. Moj muž oslobodio se malo kasnije.
U međuvremenu, manijak je i dalje bio u našem domu. Predao se nakon nekoliko sati, ostavivši za sobom "oproštajni dar": uverljiv lažni eksploziv zbog kojeg je na kraju dignuta cela armija na noge. Nakon pustih godina uhođenja, neki delovi mene toliko su emocionalno oštećeni da nikada više neću biti ista.
Teško je reći kako se osećam. Svi misle, prestrašio si se, što je kratkoročna stvar. Ali, to je pritisak konstantnog terora, osim na dan napada kada nisam osećala nimalo straha.
U danima koji su usledili delovala sam pomalo euforično jer sam uspela da pobegnem. Moje samopouzdanje je poraslo. Boje su mi bile jake, zvukovi izraženi, a ljudi su govorili smirenije, činilo mi se. Ali, to olakšanje ubrzo je nestalo. Nadomestio ga je duboko potresna svest o činjenici kroz što sam prošla. Nažalost, isto je bilo s mojim mužem i oboje smo se razboleli.
Šalje joj pisma iz zatvora
Manifestovalo se to na najrazličitije načine. Nisam htela da menjam brave, ali promenila sam jastuke na krevetu. Inače nisam ljubiteljka mirisnih sveća, ali neko vreme držala sam po jednu u svakoj prostoriji. Bojala sam se da moja uhoda ima supermoći. Bila sam uverena da će nekako da sredi da izađe iz zatvora. Ali, nije tako jer nastavlja s pisanjem pisama koja sada samo prosleđujem policiji. Neće biti pušten napolje dok ne budu uvereni da je prošao rizik za mene ili ikoga drugoga.
Nakon dugog niza godina uhođenja, sumnjičava sam naspram pošte i imam noćne more, ali ne više i od napada kao ranije kad sam mislila da sama moram da delujem kako bih ga sprečila. Znam da je to iracionalno jer shvatila sam da ne mogu da ga zaustavim bez tuđe pomoći.
Sad radim posao gde komuniciram s mnogo stranaca i postajem znatno opreznija na znak bilo kakve opasnosti i stezanje u pleksusu, pa tada odmah zbrišem. Postala sam spremnija da slušam intuiciju, nego da dozvolim ljubaznosti da me opet dotuče", ispričala je anonimna žrtva.
express.hr