17 GODINA OD BOMBARDOVANJA RTS: Milan Joksimović je znao da će poginuti, žrtvovao se zbog drugih

Ubeđivali smo ga da ne ide na posao. Govorio je: „Šta ako neko drugi preuzme moju smenu i strada, to ne bih preživeo!“, priča Dragica, žena Milana Joksimovića

BEOGRAD - Ne volim proleće. Kada otopli i grad počne da se zeleni, meni se sloši. Setim se tog aprila 1999. godine, kada sam izgubila supruga, i setim se života koji sam vodila dok su moja deca još uvek imala oca!

Ovo za Kurir s dubokom tugom u glasu priča Dragana Joksimović, čiji je muž Milan Joksimović (47) sa još 15 kolega nastradao na sutrašnji dan pre 17 godina prilikom NATO bombardovanja zgrade RTS u Beogradu.

- Neki ljudi kažu smrt je smrt. Ali to nije istina. Način na koji je moj Joksa umro, naše tri ćerke i mene je promenio zauvek. I ne samo nas... Moje unuke, takođe. Iako mali, i oni prepoznaju dedu na fotografijama i znaju kako je poginuo. To je već treća generacija koja je obeležena. I svakog od nas svaki 23. april ranjava iznova - dodaje Dragana.

Kaže da, iako se pričalo, mnogi zaposleni u RTS sumnjali su da će televizija biti bombardovana, ali je ona bila ubeđena da će do toga doći:
- Ubeđivali smo ga da ne ide. Rekli smo mu da otvori bolovanje, stavi ruku u gips, da otkaz... Da uradi šta god, samo da ne ide na posao. Međutim, on nije hteo. Iz čiste ljudskosti. Govorio je: „Ja to ne mogu. Šta ako neko drugi preuzme moju smenu, dogodi se bombardovanje i on strada, ja to ne bih mogao da preživim!“

I tog kobnog dana Milan, koji je radio u obezbeđenju zgrade, otišao je na posao. Dragana je ostala kod kuće sa decom i upaljenim televizorom. U 2.06 časova odjeknula je jaka detonacija, a onda je nestalo programa. Dragana, uplašena, unezverena i u panici, pozvala je komšiju, koji ju je sa Mirijeva brzo odvezao do Aberdareve ulice u Beogradu. Vatrogasci su već bili tamo. Gurala se da bi prošla do zgrade, ali joj nisu dali.
- Nađen je tek sutradan, u šutu, sa još jednim kolegom. Treći koji je bio s njima je preživeo, ali je šest meseci bio u komi. Njega je snažna detonacija odbacila ka Tašmajdanskom parku. Kasnije mi je ispričao da su njih trojica, kada su čuli avione, izašli napolje. Videli su bombu. Nisu mogli daleko... Sve se brzo završilo... - dodaje ona sa suzama.

Ćerka Bojana tada je imala 14 godina:
- Zvala sam ga to veče, kao da sam nešto predosetila. Izmislila sam da imam temperaturu, da se vrati. Međutim, samo je rekao: „Ne brini, biće to OK.“ Nakon što je sa TV nestao signal, majka se srušila i počela da plače. Znala sam šta se desilo, ali ipak sam se nadala. Kada sam saznala da je mrtav, nešto se u meni zaledilo. Od tada imam osećaj kao da više nema pola mene.